Михаил Горбачов, последњи челник Совјетског Савеза, умро је пре годину дана.
На врхунцу моћи, као први човек совјетске државе, Горбачов је био сасвим јединствена личност, нешто што историја претходно није видела, био је изузетно популаран у његовој земљи, али такође и на Западу, управо у земљама са којима је званична Москва деценијама била у тешком надметању и све време на ивици сукоба, током такозваног Хладног рата.
Посебну популарност Горбачов је уживао у Немачкој, којој је омогућио уједињење упркос бројних упозорења да ће то довести до потпуне промене прилика у Европи.
Када је одлазио с власти лета 1991, Запад га је славио. У његовој земљи, међутим, постојале су увелико крупне резерве према њему. Чак и они који су га званично бранили када је дошло до покушаја државног удара августа 1991, заправо су искористили прилику да га развласте.
Често је истицано да је био први челник Совјетског Савеза рођен у њему, јер су сви претходници били рођени у царској Русији, као што се увек наглашава да је био последњи председник Совјетског Савеза. Заправо, био је и једини, пошто је ту функцију он и измислио. Формално, она је постојала од марта 1990. до децембра 1991. Претходно, први човек партије је једноставно био и први човек совјетске државе, што је био и његов случај.
Рођен је марта 1931, у месташцу Привољно, у ставропољском крају, на југу Русије.
Дете сељака, одрастао је са сазнањем да су његови као нешто боље стојећи, били жртва прогона као тобожњи кулаци, у време Стаљинове страховладе.
Као веома млад истиче се гестовима лојалности, тако је, примера ради, одликован Орденом Црвене радничке заставе, још у школским данима, пошто је помагао оцу у пољопривредним радовима, што је, макар по потоњим тумачењима, допринело рекордним приносима тог колхоза.
Како било, примећено је да је додела таквог признања некоме његових година била изузетна реткост.
Био је запажен и као ученик, наводно најуспешнији у математици и историји.
Студирао је право у Москви, на универзитету „Ломоносов“ чему је извесно допринела чињеница да је био награђиван као примеран омладинац. У совјетској држави постојала је строга хијерархија у приступу даљем школовању, као и другим погодностима, одређена проценом политичке подобности.
Дипломирао је 1955. године 1966. стиче и диплому агроекономисте.
Члан Комунистичке партије Совјетског Савеза постао је 1952. године. Да би већ 1971. као изразито перспективан кадар постао члан Централног Комитета. Године 1979, постаје члан Политбироа совјетске партије, што је значило да је доспео у сам врх номенклатуре.
Михаил Горбачов на чело совјетске партије и државе доспева марта 1985. Био је најмлађи члан Политбироа када је изабран на ту функцију. Несумњиво, жеља је била да се обезбеди стабилност пошто се више његових времешних претходника на тој позицији смењивало у кратком року. Односно, убрзо су умирали по избору на функцију.
Тек што се устоличио у Москви, затекла га је катаклизма у Чернобиљу, априла 1986. године.
Многи потоњи тумачи, како самог Горбачова тако и совјетске историје уопште, држе да је то заправо био преломни момент, када су свима постале очигледне бројне слабости совјетског модела. Нема дилеме да је та катастрофа, са несагледивим последицама, оставила страховит утисак на савременике.
Поступно, он ће се потом определити за реформе. Био је то правац који је дочекан са великим надама, који он, међутим није успео да у потпуности каналише.
Совјетско присуство у Авганистану, почев од децембра 1979, такође се испоставило као огроман терет. Совјети су тамо стално држали ангажоване стотине хиљада војника, у безизгледном ратном сукобу у планинским врлетима централне Азије.
Тајне службе САД тада су успешно, са становишта непосредних циљева Вашингтона, ангажовале најекстремније исламске милитанте, који су показало се, били нерешив проблем и за просовјетски режим у Кабулу, и за Совјете.
Када су се коначно повукли из Авганистана, фебруара 1989, губици су износли најмање петнаест хиљада совјетских војника.
Међутим , „темпирана бомба“ коју су тада створиле тајне службе САД, у борби против Совјета, на крају постала егзистенцијална опасност и за саме Сједињене Државе. Управо у Авганистану створене су групе познате доцније као Ал Каида, и лидери попут Бин Ладена, који се затим окрећу против САД.
Горбачов је посебно слављен као политички лидер који је окончао такозвани Хладни рат. То је извесно један од разлога што му је додељена Нобелова награда 1990.
Притом, Горбачов је заправо свесрдно помогао процес распада Источног блока, пошто ничим није подржао ни једног од челника источноевропских земаља када су се нашли суочени са притиском маса које су се надале бољем животу са друге стране такозване Гвоздене завесе.
Мало је вероватно да би Берлински зид пао без његове сагласности.
Обично се истиче како је Горбачов напустио оно што је било познато као Брежњевљева доктрина. Истина је међутим заправо обратна, он не да није силом чувао Москви лојалне режиме, него је напротив све учинио да буду срушени.
Био је то талас који је на крају одвео и до распада његове, совјетске државе, што он очигледно, није умео да предвиди.
Истина је да је покушао да очува Совјетски Савез. Организовао је и референдум на којем се 70 одсто грађана те земље, оних који нису бојкотовали, изјаснило у прилог опстанка совјетске државе.
Шта више, када је дошло до побуне у Литванији, која је одбијала лојалност Москви, као и у Азербејџану, Горбачов је у оба случаја упутио војску да смири сепаратистичку побуну.
Године 1986. Горбачов се састао са тадашњим америчким председником Роналдом Реганом, у Рејкјавику, како би разговарали о смањењу нуклеарног оружја. Испоставило се да су САД тада пристале на смањење оружја средњег домета у Европи. Разлог је лежао у чињеници да је у том домену постојала битна премоћ Москве. Горбачов је међутим пристао на захтеве Вашингтона. Годину дана доцније потписан је Споразум о нуклеарним пројектилима средњег домета.
Потом се посветио реформама унутар Совјетског Савеза, с циљем поступне либерализације. „Гласност“ је требало да донесе веће слободе на пољу изражавања, док је „Перестројка“ била покушај реформе економије као тржишним механизмима.
Када се догодио покушај државног удара у Москви августа 1991, што би извесно резултирало одбацивањен његових реформи, формално га је подржао Борис Јељцин, тада изабрани челник руске федералне јединице. У стварности, Горбачов је тада развлашћен, а Совјетски Савез је убрзо распуштен.
Потоњи период, Горбачов проводи као личност која руководи фондацијом далеко од ма каквих полуга моћи. Уживао је велику популарност у земљама Запада, што је било видно и по јавним иступима по његовој смрти. У његовој земљи посматран је међутим уздржано и дистанцирано, ако не и као предмет својеврсног презира.
Горбачов није крио да су га западни саговорници заправо преварили, односно да се нису држали договора, чега је он прекасно постао свестан.
Оно што се Горбачову не може оспорити, поред свих критика, јесте да је он заправо био човек добрих намера. Не само да се искрено борио за разоружање, него је такође покушао и да један строго тоталитарни, груби, совјетски политички модел, преусмери ка неким грађанским узорима, што се показало неостварљивим.
Преузмите андроид апликацију.
