Пре тачно 25 година 9. јуна по подне, током ноћи и све до зоре 10. јуна 1999. године трајали су на аеродрому код Куманова разговори о завршетку агресије на СР Југославију и Србију и о прекиду непријатељстава на КиМ.
О ономе шта се догађало уочи и након потписивања Кумановског Војнотехничког споразума и усвајања Резолуције 1244 у УН, разговарали смо са генерал пуковником у пензији Владимиром Лазаревићем, легендарним командантом одбране СРЈ и Србије на Косову и Метохији 1998. и 1999, касније и командантом Треће армије, па замеником начелника Генералштаба Војске СРЈ.
Највише нас је интересовало како је организовано и текло повлачење са КиМ после потписивања Кумановског споразума:
– Морам одмах да скренем пажњу да после 9. и 10. јуна није било никаквог повлачења српских војних и полицијских снага са територија јужне покрајине. То је нетачно, јер нисмо се повлачили, већ смо по договору са државним врхом СРЈ и Србије и на основу споразума у Куманову реализовали операцију измештања наших војних јединица, полицијског састава, технике и наоружања, али и помогли евакуацију цивила, који су желели да напусте Косово и Метохију. И одмах треба рећи, то свет мора да зна, да је до преговора и дошло на захтев НАТО-а првих дана јуна, јер команда Северноатлантске алијансе никако није успевала да нас порази током агресије која је трајала 78 дана. Након битака на Паштрику и Кошарама, посебно након 26. маја када су наше јединице и њихови храбри припадници херојским подвигом зауставили покушај десетоструко бројнијих терориста ОВК и њихових помагача из НАТО-а да изврше копнену инвазију на нашу земљу преко границе са Албанијом, тај исти НАТО који је је 24. марта 1999. започео агресију без одобрења УН признао је да нам ништа не може и затражио је примирје.
Шта је договорено у Куманову?
Основни циљ, што је на првом месту инсистирао у свом захтеву НАТО, био је апсолутни прекид свих непријатељстава на Косову и Метохији, а уз то договорено је и неодложно, како су истицали у НАТО, измештање снага Војске Југославије и МУП-а ван покрајине. Договорено је увођење ваздушне зоне безбедности у ширини од 25 километара изнад административне линије раздвајања, као и копнене зоне безбедности у дубини Србије од пет километара према Прешеву, Врању, Медвеђи и Копаонику. Одмах иза тога усвојена је одлука да се одмах по измештању војних и полицијских снага наше земље ван покрајине формира такозвани Трећи одред за специјалне намене, такозвани Косметски одред од 999 наших припадника (879 припадника Војске Југославије и 120 припадника полиције). Било је предвиђено да се тај одред врати на Космет. Исто тако, договором од тога дана одређене су локације за смештај и лоцирање међународних мировних снага у оквиру Кфора које би биле задужене за функционисање система на КиМ. Што је од посебног значаја, прецизно су одређени термини када ће почети, али и када ће се завршити измештање. Операција измештања требало је да почне шестог дана од потписивања споразума, а да се заврши 13. дана. Одмах да истакнем да смо измештање завршили 18. јуна, односно пет дана раније него што је био последњи рок…
Без икаквих дилема то је била најтежа, али и најтужнија операција у историји и постојању Приштинског корпуса, јединствен подухват, веома атипична и специфична операција изузетно важна за СРЈ и Југославију у том тренутку, али и касније. Требало је напустити матичне касарне, локације на којим се боравило деценијама, изместити војне и друге јединице на нови простор, што је доносило тешко оптерећење код свих припадника, од командног кадра до сваког војника. Једноставно, најтеже је било одвојити се од своје касарне, од свог павиљона, свог полигона за вежбање и са морално-психолошког аспекта то није било нимало лако.
Да ли је и колико било проблема?
У Приштинском корпусу имали смо неколико година пре тога дугу операцију од стратешког значаја на одбрани СР Југославије и Србије и њених државних граница на фронту од 250 километара. Истовремено смо, поред одбране граница, настојали без прекида да у потпуности угушимо оружану терористичку побуну на територији покрајине и, свакако, на очувању безбедности људства, технике и грађана. После свега уследила је та најтежа операција измештања коју су пратиле непрестане провокације, напади и покушаји да се изазову оружани сукоби. Тако се догодило да је већ другог дана операције на измештању војске и технике НАТО отворено организовао повратак терориста из Албаније и Македоније, који су вршили невиђен терор и злочине над цивилним становништвом. Нападане су наше колоне и два дана трајало је блокирање извлачења наших јединица из Метохије, преко Суве Реке према Приштини. Извршили смо за њих неочекиван маневар и потпуно другим правцем, преко Брезовице и Урошевца, стигли смо у Приштину. Много се ћутало о тим данима, а то су аутентични и поуздани подаци, када је, док је Кфор мирно и не реагујући као да га се то уопште не тиче, немо посматрао шта се догађа, убијено и киднаповано 36 припадника наше војске. Њих 16 које су терористи киднаповали никада нису пронађени. А у том тренутку, у тих неколико дана измештања, са нама је кренуло на хиљаде цивила, и Срба и припадника других националности који су бежали пред терором, јер су знали шта их чека после свега. Ми смо и о нашем народу бринули даноноћно. Изместили смо у четири правца према Копненој зони безбедности неколико десетина хиљада припадника војске и МУП-а, више хиљада борбених средстава и технике, помогли евакуацију на хиљаде грађана. Те наше маршевске колоне биле су дуге стотинама километара, процењујем између 600 и 800 километара.
Vučić: Potrebno kompromisno rešenje za KiM, a ne rešenje po kom Albanci dobijaju sve
Преузмите андроид апликацију.
