Звук месинганог звона са изузетно лепим, јаким и продорним звуком, такозвана „клепетуша“, одзвањала је ходницима Музеја Војводине.
Онај ко је имао прилику да проводи време на неком пашњаку међу животињама, може да зна и да се присети звука тог звона, али данас тај звук се све ређе чује.
Осим у сточарству, наш народ је клепетушу употребљавао у својим обредима и обичајима против „нечистих сила“. То звоно би се најчешће користило кад су Покладе. Поента је да се јако звони, јер на тај начин би се „заплашили и одагнали зли духови и демони”.
Према народном веровању, постоји једна неман, „Ноћна мора“, која се у вечерњим часовима прерушава у летирицу. Обично се ноћу прерушавала и плашила децу. Међутим, у музеју се десила мистерија у којој је клепетуша била сакривена.
Сазнали смо да се сакрила у Музеј Војводине да би заплашила радознале посетиоце. Кажу да се прерушила у лептирицу и тако прошла кроз кључаоницу музеја и сакрила звоно.
Срећом па су се ту нашли неустрашиви истраживачи који успешно решавају такве мистерије.
Они су имали задатак да уз загонетке и мистериозне поруке, пронађу изгубљено звоно. Пратећи тајанствене поруке, корак по корак, успели су да пронађу клепетушу.
Пут до сакривеног звона није лако пронаћи, зато су мали истраживачи, морали да употребе своје „вијуге“. Њима то није био проблем, јер „Ноћна мора“ није пазила какве трагове оставља.
Када су пронашли звоно, срећи није било краја. Звоно је враћено на сигурно место.
Што због звона што због вриске, „Ноћна мора“ је побегла, али само на кратко, док се не појави следећа група, неустрашивих посетилаца.
Преузмите андроид апликацију.
