Као што је Лорка писао, тако и Иско игра фудбал. Његов дриблинг, пријем и додавања имају мирис, боју и музику, који би долазили до изражаја само када би играо у Андалузији. На своју срећу, вратио се кући након година проведених у туђини и трофеје заменио фламенком. Јер, није све у резултатима.
Играо се 63. минут финала Лиге конференције између Реал Бетиса и Челсија. Шпански тим водио је са 1:0, Иско је плесао вроцлавски фламенко, а бележница се пунила цртицама о великој победи аутсајдера и андалузијском мађионичару.
Два минута касније, Челси је изједначио. После пет је преокренуо. По последњем судијском звиждуку, белешке су већ биле у канти.
Међутим, није фудбал само резултат. Има нешто и у дриблингу, лопти која се попут пијанца затетура кроз противничке ноге и уздасима који навиру са трибина.
Има нешто и у поразу. Нечег горког, сетног и трагичног. Попут песама Цигана из Андалузије.
“Песма би хтела да постане светлост. У тами има нити фосфора и луне. Светлост не зна шта хоће. У својим границама од опала наиђе на саму себе. И враћа се”.
Песак на ветру и одрастање на “обали сунца”
Термин “duende” скован је на андалузијском камену. Превода је много – ниједан у потпуности тачан. Описују га као мистериозну моћ који сви могу да осете, али нико не може да објасни. Као шарм и магнетизам. Као стање трагедијом инспирисане екстазе и магију која вас оставља без речи.
Један од бољих описа понудио је легендарни шпански песник, “андалузијски славуј” – Федерико Гарсија Лорка.
“Дуенде се види на телу плесачице, као што се ветар види на песку. Људи га инстинктивно препознају, чим се појави”.
Управо на том песку, умивеном Средоземним морем, растао је недалеко од Малаге – попут најслађих наранџи – Франсиско Роман Аларкон Суарез. Једноставније, Иско.
Растао је међу маслинама, на обронцима Сијере де Михас, под којом се простире “обала сунца”. Ту се и заљубио први пут – у лопту. Изводио ју је на плажу и ваљао по ужареном песку, све док се нису толико зближили, да је постало немогуће одузети му је. На крају је сам оставио.
Испоставило се да је једино ту могао да игра фудбал. Само што ће то схватити много касније.
“Живимо у ћелијама од кристала. У кошници ветра. Љубимо се кроз кристал. Чудесна тамница чија су врата месец”.
Фламенко на “Росаледи” и одлазак од куће
Почео је у локалној Беналмадени, да би стигао до Валенсије, за чији је први тим дебитовао. Испоставиће се да је остао један од ретких бисера који су истргнути са Валенсијине блиставе ниске.
Пут га је срећом вратио у Малагу, право у наручје фудбалског оца, Мануела Пелегринија. Тако је и Лорка морао да напусти своју Гранаду, како би упознао Салвадора Далија и Луиса Буњуела. У оба случаја, промена је донела чисту магију. Једна је текла из пера, друга из копачки.
У свом дворишту, играо је Иско као што је и Лорка писао. Сви андалузијски маслињаци и дрвеће наранџе стали би у његов дриблинг. Свака звезда на небу, голи месец и све циганске елегије сакриле би се у његов пријем. Додавања су његова носила лопту по терену, као ветар Лоркине стихове кроз ноћ.
Чим би лопта дошла у његов посед, “Росаледа” би се претворила у плесни подијум, а противници у посматраче. Плесао се фламенко, уз тактове са трибина. Посебно је инспирисан био уторком и средом, са амблемом Лиге шампиона на рамену. Једна судијска одлука у Дортмунду прекинула је међутим музику, која се од тада ретко чује у Малаги.
Све то није могло да прође непримећено, те га ја пут, као и Лорку, даље водио у Мадрид.
“Небом иде луна и води дете за руку. У ковачници плачу, јаучу Цигани. Ветар га чува и бди над њим”.
Прославио се затим, наосвајао трофеја, али и остао без магије. Зелени подијум заменио је клупом, до које не допире мирис наранџи и звуци балада. Девет година је провео у Мадриду, лишивши фудбалски свет преко му потребне чаролије.
Све док на уласку у четврту деценију није одлучио да се врати кући.
Тихи повратак и нове песме
Пробао је прво у Севиљи, али се није најбоље снашао. Требало му је времена да се навикне. Затим је обукао Лоркино зелено и све је било као некада.
Бетис га је дочекао раширених руку, знајући да у његовим ногама још увек ритма, а да га лопта воли подједнако као и првог дана, иако јој је био неверан девет година. Оставила је море и чекала га скоро деценију у зеленом делу Севиље.
На крају се, попут љубавника у Лоркиним песмама, појавио. Дошао је касно, пратећи траг увелих ружа који је осветљавао месец, тужан и расејан, обрастао густим чекињама. Битно је међутим да је стигао. Вратио се у очеву викендицу, а Пелегрини га је поново примио у загрљај.
У Бетису је пронашао давно изгубљени дуенде и заплесао уз старе песме. Пре него што је отишао, у његовој игри, као између осталог у Лоркиним песмама, било је свега. Мириса, боја и музике. И све се вратило, као да никада и није престало.
За разлику од година у “краљевско” белом, није успео да се домогне европског трофеја, иако је имао добру прилику. Урадио је пак нешто много важније. Наставио је да плете стихове копачкама и допунио збирку песама коју је некоћ запоставио. Вратио се тамо где је сунце насмејаније, сангрија слађа, а фудбал једноставнији и лепши.
Јер, није све у трофејима и резултатима. Има нешто и у поразу, плесу и песмама.
“Као и љубав певачи саета слепи су. У зеленој ноћи саете остављају траг топлог љиљана. Месечева крма разбија љубичасте облаке и тоболци стрела пуне се росом. Али, као и љубав, певачи саета слепи су”.
Србин поново пише историју НБА лиге – сада Никола Топић, некада Дарко Миличић
Преузмите андроид апликацију.
