„Војводина је најтежи противник којег смо имали на путу ка титули“ – сложни су били фудбалери новог шампиона Европе. Секунде су одлучиле окршај и за собом оставиле вечно питање: Шта је могло бити?
29. мај 1991. године – датум синониман са највећим успехом српског клупског фудбала. ФК Црвена звезда се попела на кров Европе након бољег извођења једанаестераца против Олимпика из Марсеља. Међутим, навијачи са друге стране Топчидерског брда ће пошто-пото подсетити на сјајну екипу Партизана која је 1966. против Реал Мадрида тек након преокрета остала без титуле првака Европе.
Из конверзације о великим европским дометима наших клубова често бива изузета шампионска генерација Војводине из сезоне 1965/66. Утисак је помало неправедно, с обзиром на култ који су изградили тадашњи првотимци „Старе даме“, који су недавно прославили 55. годишњицу освајања Првенства Југославије у фудбалу.
По завршетку фудбалске каријере, Вујадин Бошков је 1964. године заузео место техничког директора у ФК Војводини.
Заједно са новопостављеним тренером Бранком Станковићем, унео је корените промене у рад клуба. Модерне, западне методе у организацији су се моментално исплатиле, те је Војводина свега две године касније уверљиво освојила домаћи шампионат, тако поставши први клуб изван „велике четворке“ југословенског фудбала са титулом првака државе. Овај успех обезбедио им је учешће у наредном издању Купа европских шампиона.
Дебитанти на европској сцени, фудбалери Војводине су у првом колу одмерили снаге са Адмиром, прваком Аустрије. Пресудан је био гол Стевана Секереша у Бечу, који се испоставио јединим у двомечу. Жреб је новосадске „црвено-беле“ потом одвео на чувени Атлетико из Мадрида. Тада већ увелико етаблиран као европска велесила и петоструки шампион Шпаније, Атлетико Мадрид је 16. новембра 1966. године гостовао на „Карађорђу“. Силвестер Такач је донео предност Војводини, поравнао је легендарни Луис Арагонес са беле тачке, а истом мером покушао је узвратити Илија Пантелић.
Премда голман, био је задужен за извођење пенала у Воши, а лопту је спровео у мрежу тек након првобитне одбране Мадинабејтије, тако поставши први голман у историји КЕШ-а који је постигао гол из игре.
Ивица Брзић је поставио коначних 3 : 1 пред реванш у Мадриду. Тамо је шпански представник славио резултатом два према нула и изборио мајсторицу, коју је наш шампион прихватио да одигра недељу дана касније на истом стадиону. Ни два рана гола нису била довољна Шпанцима, узвраћали су Такач и Радовић, те утакмицу одвели у проужетке, где је маестрални Такач поставио коначан резултат – 3 : 2.
Хероизми сјајног центарфора на међунардној сцени нису прошли незапажено, па је на полусезонској паузи Силвестер Такач продат француском Рену, док се пут Дуизбурга упутио Ђорђе Павлић. Војводина је пролеће дочекала у привилегованом друштву – међу осам најбољих клубова Европе.
Следећа станица – Глазгов. Кадровски ослабљену Војводину чекао је двомеч против Селтика, који је претходно декласирао двоструког француског шампиона, ФК Нант, укупним резултатом 6:2.
Упркос томе, Шкоти су с опрезом приступили сусрету против Воше, која је брзо изградила репутацију на европској сцени елиминисавши Атлетико. Првог марта 1967, Војводина је угостила Селтик. Наочиглед 30.000 гледалаца на „Карађорђу“ су по први пут засијале „Такачеве очи“. Наиме, тако су колоквијално названи нови рефлектори, изграђени од обештећења које је Рен платио за Такачев долазак.
Упркос недостатку Такача и Павлића, као и повређеног Савића, те суспендованих Тривића и Пушибрка, Војводина је славила у Новом Саду минималним резултатом, голом Милана Станића. Реванш у Глазгову донео је уједначену игру, а предност домаћину обезбедио је Чалмерс у 58. минуту. Резултатски егал у двомечу указивао је на мајсторицу заказану у Ротердаму.
У гротлу „Селтик парка“, пред 70.000 домаћих навијача, секунде су делиле Војводину од наставка бајке, када је противнички дефанзивац Били Мекнил био највиши у скоку после корнера, те прецизним ударцем изазвао највећу ерупцију одушевљења коју ово славно здање памти. Према неким изворима, свему је претходио фаул над Илијом Пантелићем, но шведски арбитар Карлсон се оглушио на приговоре Новосађана и свирао крај тачно две секунде по наставку игре са центра игралишта.
Фудбалери Селтика су у наставку такмичења рутински надиграли чешку Дуклу и заказали финале против Интера на Националном стадиону у Оеирасу у Лисабону.
Победом на тој утакмици су ставили тачку на сезону из снова у којој су освојили петодуплу круну: Шкотску лигу, Куп Шкотске, Лига куп Шкотске, Куп Глазгова и Куп европских шампиона – подвиг који неће понивити ниједан европски клуб. Ова генерација Селтика је симболично названа „Лисабонски лавови“ и златним словима је исписана у историјским књигама шкотског и европског фудбала. Током читаве сезоне, свега две екипе су им наносиле пораз – Данди Јунајтед у домаћем шампионату и Војводина у Новом Саду.
После свега наведеног, тешко је не запитати се: Шта је могло бити у Ротердаму? Који су били крајњи домети да је Такач остао да предводи напад? Било како било, Војводина је те године остварила свој највећи успех на међународној сцени, а „на острву“ се и даље са кнедлом у грлу присећају Војводине, која их је навела да елиминацији гледају равно у очи.
Аутор: Павле Рудић
Vojvodina slavi 108. rođendan: U nedelju besplatno na “Karađorđe” protiv TSC-a
Преузмите андроид апликацију.
