„Уједињена Европа“ представља један од најзначајнијих геополитичких пројеката у модерној историји света. Иако, генезу те идеје појединци датирају вековима уназад, чак у XVI столеће, она је своју пуну експанзију доживела након Другог светског рата.
Трагичан епилог тог највећег оружаног сукоба у повесници човечанства, манифестован кроз милионске жртве и материјална разарања неслућених размера, натерао је будуће нараштаје европских лидера да пошаљу јасну поруку. Рат на Старом континенту се више никад не сме догодити.
Шансу да се будући сукоби предупреде, креатори политичког обједињавања Европе видели су у међусобном економском, културном и политичком повезивању народа и држава.
Границе су кроз историју биле нешто што је Европљане раздвајало, нешто што је представљало разлог константних сукоба и што је самим тим требало учинити небитним, обичним линијама на карти. Односно, нечим што неће успоравати проток људи, роба, капитала и услуга и неће отежавати живот ни појединцима ни привреди.
Међутим, сем наде да ће се рушењем баријера обезбедити трајни мир и опште-друштвени просперитет, постојали су и други разлози за спровођење политике европског јединства. Свет је вековима уназад био европоцентричан или једноставно речено на Старом континенту су се доносиле одлуке о судбини планете.
Моћне европске империје су диктирале токове глобалне политике, док је већина народа, широм света, потпалa под њихову колонијалну власт. Након Другог светског рата, глобални политички односи драматично су се променили.
У међународној политичкој арени доминирала су два војно – политичка џина, САД И СССР, док су европске силе изгубиле брижљиво чуван примат. Зато су у њеном обједињавању, многи видели прилику да Европа, овај пут јединствено, изађe на глобалну политичку сцену и покуша да се равноправно носи са најмоћнијим светским играчима попут САД, Русије и Кине.
Правећи опрезне кораке, а дубоко свесни да се такви пројекти не реализују преко ноћи, европски лидери су градили заједничке институције, постепено остварујући своје зацртане планове.
Међутим, почетком XXI века Европа се нашла на прекретници.
Поставило се питање куда даље? Односно, треба ли ЕУ да направи још једног корака напред и трансформише се у федерацију европских држава, са заједничким системом одбране и спољне политике или пак треба да остане то што је тренутно била, савез независних држава, од којих свака понаособ, у безбедносном и спољнополитичком смислу, делују суверено.
Европа је тренутно снажно подељена на оне који сматрају да је постигнути степен политичког јединства довољан и да га не треба мењати, насупрот онимa који желе да ЕУ виде чврсто повезану.
ЕУ је за прве постигла циљ, остварила је сан твораца идеје „европског јединства“. Економски, културно и делимично политички Европа је повезана, а јединство тржишта, заједничка валута и културна сарадња то доказују.
Међутим, за друге, таква Европа нема довољно политичког утицаја, па ни способност да решава проблеме, чак ни у сопственом дворишту. Што се њих тиче, без моћне војске и јединствене спољне политике, ЕУ ће и даље бити инфериорна у односу на САД и Русију. Иначе, међусобно супротстављени интереси ове две моћне силе сударају се управо и на Старом континенту.
Уколико Европљани закључе да им је овај степен постигнутог јединства довољан, мораће у безбедносном смислу наставити да се ослањају на досадашњег заштитника, САД. Самим тим, ЕУ неће имати контролу над безбедносним изазовима на свом континенту, а важне одлуке које се тичу сигурности Европљана, неће се доносити у Бриселу, Паризу или Берлину, већ у Вашингтону.
Узмемо ли у обзир затегнутост односа између Русије и САД око Украјине, схватићемо да се у том троуглу чак ни оружани сукоби не могу искључити.
Европа би, у том случају, постала поприште обрачуна, а да сама не би имала снаге ни да га спречи, нити да на њега битније утиче. Управо зато, поменути сценарио негира тезу да је са постигнутим степеном јединства Европа безбедна и да нема потребе ићи путем још чвршћег јачања заједничких институција.
Креирање јединствене спољне политике уз формирање моћних оружаних снага једини је начин да Европљани постану господари своје судбине и важан чинилац међународне политике.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца, можете прочитати овде.
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
