Нато агресија на Савезну Републику Југославију, започела је 24 марта 1999. године и трајала је до 10 јуна 1999. године.
Агресија је започела у 19.45 ударима НАТО авијације на касарне и војне циљеве, да би касније ваздушни удари проширили и на привредне, инфраструктурне и цивилне циљеве. Ваздушни напади трајали су непрекидно 78 ноћи, током којих су уништени мостови, фабрике, болнице, споменици културе, цркве, школе, медијске куће…
Нато агресија извршена је без одобрења Савета за Безбедност Уједињених Нација, због лажних оптужби да војне и полицијске снаге Србије и Југославије врше етничко чишћење Косовских Албанаца.
Непосредан повод за напад били су изрежирани догађаји у селу Рачак и одбијање Југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
Процене штете од бомбардовања крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Према подацима Савезне Ребублике Југославије убијено је око 3.500 људи а рањено више од 12.000. Ваздушна кампања и оружани сукоби престали су 10 јуна, потписивањем војно-техничког споразума у Куманову, по којем су се снаге југословенске војске и полиције повукле са Космета, а њих су заменули припадници међународних мировних јединица под патронатом УН.
Истог дана је у Савету безбедности УН усвојена и резолуција 1244 по коме је Југославија(Србија) задржала суверенитет над Косметом, под патронатом међународне заједнице (УНМИК и КФОР). Парарелно са оружаним снагама Југославије са Космета је у избеглиштво пут Србије кренуло преко 200.000 људи, Срба и других неалбанаца, као и део Албанаца који су били лојални Југославији (Србији). Србија је тако постала земља са највише избеглих и расељених лица који су у њој нашла уточиште нако ратова изазваних распадом Југославије.
У нападу на СРЈ учествовало је 19 чланица НАТО-а, од којих је једино Грчка била уздржана и није учествовала у агресији
Генерални Секретар НАТО-а Хавијер Солана издао је наређење за напад 24 марта у 19.30 када су авиони алијансе већ били у ваздуху. Напади су извршени бомбама и крстарећим ракетама, а први на удару нашли су се Приштина, Београд и Нови Сад. Извршено је 2.300 удара на 995 циљева широм СРЈ, а лансирано је близу 420.000 пројектила различите намене, чија је маса превазишла 22.000 тона.
Нато је приликом агресије користио касетну муницију и муницију са осиромашеним уранијумом, које су забрањене по Женевској конвенцији, а од неексплодираних касетних бомби гинули су људи и после агресије, па је до 2006. године погинуло 6 људи.
Дана 27. марта Војска Југославије извела је спектакуларно обарање америчког најсавременијег бомбардера Ф 117а “Ноћни соко”. Дана 17. априла страдала је трогодишња Милица Ракић, која је постала симбол страдања деце у Нато агресији.
Током агресије гађане су болнице, стамбене четврти, сва три новосадска моста преко Дунава, рафинерије нафте, зграде Телевизије Србије и Војводине, школе, цркве током којих је убијено око 3.000 цивила. Гађање рафинерија и хемијских постројења, као и употреба муниције са осиромашеним уранијумом довеле су до еколошке катастрофе и чешћих појава канцерогених обољења.
Војска Југославије претрпела је минималне губитке од 1%, што се сматра огромним успехом због потпуне доминације Нато-а над ваздушним простором. Војска и полиција водиле су успешне борбе на тлу против терориста ОВК, а одбијена су и два копнена напада из Албаније, чији је циљ био да направе мостобран НАТО трупама. Ови напади одбијени су код карауле Кошаре и реону планине Паштрик.
10. јуна обустављена су непријатељства између зараћених страна, а паралелно са повлачењем јединица ВЈ на Космет улазе снаге КФОР-а, које нису успеле да заштите србе и неалбанско становништво и спрече убиства паљење и пљачке. Резолуцијом 1244 савета безбедности, Југославији (Србији) међународна заједница и УН гарантују суверинитет над простором Космета.
Grujičić: NATO zatrovao i Evropu bombardovanjem 1999. godine
Преузмите андроид апликацију.
