На данашњи дан 1893. године рођен је српски писац Милош Црњански. Осим по свом књижевном опусу запамћен је и по доприносу који је имао у новинарству, а једно време се бавио професуром. Међутим, чињеница која се често изоставља у његовој биографији, јесте да је гајио огромну страст ка фудбалу.
Црњански је један од најбитнијих српских књижевника. Завршио је Филозофски факултету у Београду, а школовао се и у Бечу и Паризу. Од 1928. радио је на Прес бироу владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије).
Његов роман „Сеобе“, чији је први део написао 1929. а други 1962. године, сматра се култним делом и јединственим историјским записом. У њему је описивао трагично расејање Срба на широким просторима Средње Европе и јужне Русије.
Остатак његовог књижевног опуса чине: романи „Дневник о Чарнојевићу“, „Кап шпанске крви“, „Код Хиперборејца“, „Роман о Лондону“, песме „Лирика Итаке“, „Ламент над Београдом“, новела „Прича о мушком“, драме „Маска“, „Конак“, „Никола Тесла“, путописи „Љубав у Тоскани“, „Књига о Немачкој“, „Наша небеса“, „Наше плаже на Јадрану“, „Бока Которска“, „Ембахаде“.
Такође је писао и поезију, која се до дана данашњег сматра непревазиђеном.
Поред свих ових достигнућа, Црњански је увек остављао времена да се посвети и фудбалу.
Од малих ногу је заволео ову игру. Још као дете у Темишвару, играо је за репрезентацију школе, а од седмог разреда наступао је у професионалном клубу железничара „Кињижи“. Истицао је да фудбал не да му није сметао да буде одличан ђак, него му је и очеличио здравље.
Његова фудбалска каријера може поуздано да се прати само када је реч о периоду када је играо у Банату из Панчева, захваљујући текстовима из листа „Панчевац“.
За Банат је почео да игра у јесен 1921. Године када је у Панчево дошао као професор гимнастике и српског језика у Државној гимназији. Један од његових ђака, Богољуб Бата Стојковић, причао је за „Панчевац“ о Црњанском као фудбалеру: „Играо је центра или полутку, често је давао и голове. Одушевљавало га је играње фудбала. Био је брз, срчан, али и пргав играч, па и свађалица при свакој, па и најмањој неправди у игри“.
Станојло Јоксић који је био фудбалски судија сећао се да се Црњански истицао „технички дотераном игром и лепим комбинацијама“, али да је на скоро сваку његову одлуку реаговао превише темпераментно.
За лист „Спортиста“, чији је био и један од оснивача, дао је у јуну 1930. интервју у ком каже: „Дао бих своју награду Академије да играм у првом тиму Југославије!“
Међу његовим ђацима из Четврте мушке гимназије у Београду били су и чувени Милутин Ивковић Милутинац, Момчило Ђокић и Бранислав Хрњичек, чланови репрезентације Југославије на првом Светском првенству у фудбалу, у Уругвају, 1930. године.
Дичио се њима. У том интервјуу рекао је и: „Стално сам на свим већим утакмицама и сматрам да фудбал треба да буде лепа мушка игра да га и књижевници практикују како би једном ишчезли они застарели појмови о ‘префињеним интелектуалцима’ и ‘болесним песницима’.“
Његова љубав према спорту и фудбалу била је несвакидашња, то је у чланку о Милошу Црњанском писао Анте Анђелковић.
„Он је увек на утакмици. На свакој. Погреши ли судија, он гласно протестује, заостаје ли играч, он је нервозан, промаши ли голгетер, он је блед. Милош Црњански није дошао да га виде. Он не гледа. Он проживљује утакмицу. Он живи спорт. Па ипак, десетине хиљада следбеника модерне, стотине хиљада читалаца ‘Политике’ диве се кристалној суптилности, супернатуралистичке синтезе у приповеци Милоша Црњанског, а у ‘Спортисти’ нисте никад срели Милоша Црњанског“, пише у тексту.
Заљубљеници у фудбал са ових простора често имају у срцу закључане боје једног клуба, којем су обично привржени од детињства. У срцу Милоша Црњанског то су биле црвено-беле боје, у једном разговору са Владимиром Буњцем писац је открио да је страствени навијач Црвене звезде.
„Друговали сте са Андрићем… Друговали сте и са Крлежом, иако сте се нешто касније разишли. То ме интригира, да вас нешто упитам. Видите, код нас су обично, поред осталог, људи подељени на оне који навијају за Партизан, Звезду, Хајдук…“, формулисао је питање Буњац, а Црњански га је прекинуо: „ја навијам за Звезду, али – наставите.“
За крај овог текста, као би вам дочарали количину љубави коју је чувени књижевник гајио према овој игри, поделићемо његову изјаву која и дан данас има митолошки статус: „Све што сам написао не вреди као једна фудбалска утакмица“
Može li novosadski derbi napuniti „Karađorđe“? Igra se za malu Zaru, cene karata simbolične
Преузмите андроид апликацију.
