Дина Саничара су одгајали вукови у џунгли Утар Прадеша у Индији све док га ловци нису пронашли 1867. и одвели у сиротиште. Касније већ послужити као инспирација Радјарду Киплингу за лик Моглија.
DisneySingItVideos
Роман Радјарда Киплинга “Књига о џунгли“ прича причу о Моглију, дечаку ког су одгајили вукови, након што су га родитељи напустили. Они су га учили да се сналази у животињском царству, међутим он никада није научио како да комуницира са другим људским бићима.
Киплингова позната прича, коју је касније екранизовао Дизни, завршава се поруком о томе како је могућа хармонија између људи и дивљине. Међутим, мало ко зна да је засновано на истинитим догађајима.
У 19. веку, дечака Дина Саничара заиста су током првих неколико година његовог живота одгајали вукови, а он је растао у уверењу да је и сам припадник чопора. Тек када су га ловци открили како спава у једној пећини, одвели су га у оближње сиротиште.
Запослени у сиротишту су покушали да га науче стварима и вештинама које до тада није знао, попут ходања и причања. Међутим, јаз који се створио између људског понашања и онога што је научио од животиња је био превелики да би Дина успео да га прескочи. Прича о правом Моглију није се завршила попут оне у цртаном и анимираном филму.
Како је уловљен Дина Саничар
Година је била 1867, а место радње: округ Буландшар у Индији. Једне ноћи, група ловаца пробијала се кроз џунглу када је наишла на чистину. Иза ње се налазио улаз у пећину у којој је, како су ловци тада веровали, живео вук самотњак.
Ловци су већ били спремни да улове свој плен, када су схватили да то што виде није животиња. Био је то дечак, не старији од шест година. Није им прилазио нити је одговарао на њихова питања.
Ловци су га довели у сиротиште у граду Агра. У сиротишту су му дали име Дина Саничар, што на хинди језику значи субота — дан када је стигао.
Прилагођавање
Током боравка у сиротишту, Саничар је добио још једно име: „Дечак вук“.
Према причама запоследних у сиротишту, Саничарово понашање је више личило на понашање животиње него на човечије. Ходао је четвороношке и тешко је стајао на две ноге. Јео је само сирово месо, а онда би – попут животиња када хоће да наоштре зубе – глодао кости.
„Лакоћа са којом се сналазио на четвороношке је изненађујућа“, писао је једном свом колеги Ерхарт Луис, управник сиротишта. „Пре него што проба било коју храну, он је помирише, а ако му се мирис не би свидео, он би је бацио.“
Комуникација са „правим Моглијем“ је била тешка из два разлога. Прво, користио било који језик. Кад год би желео нешто да каже, зарежао би или завијао као вук.
Друго, није разумео ни невербалну комуникацију. Када, на пример, људи не говоре истим језиком они могу да се споразумеју упирањем прста у различите предмете или појаве. Али пошто вукови не показују – бар не на начин како то раде људска бића, овај универзални гест је био бесмислен.
Иако је Саничар на крају успевао да разуме када му се неко обраћа, он сам никада није научио да говори језиком којим су говорили људи који су бринули о њему. Можда су за њег звуци људског говора једноставно били превише страни.
Међутим, што је дуже боравио у сиротишту, све више је почео да усваја понашање људских бића. Научио да стоји усправно и, према речима неговатеља, почео је сам да се облачи. Неки чак кажу да је покупио и једну не баш сјајну особину: пушење цигарета.
Друга дивља деца
Занимљиво је да Саничар није био једино дете вук које је у то време живело у сиротишту Сикандра. Ако је веровати надзорнику Луису, придружила су му се још два дечака и једна девојчица за које се такође говорило да су их одгајали вукови.
Приче о деци коју су одгајали вукови почеле су да се појављују широм Индије. У већини случајева, неговатељи који су се бринули о деци били су једини извори, тако да о томе колико су деца заиста била дивља – остаје да се расправља.
Неки сматрају да су радници сиротишта можда желели медијску пажњу, док други претпостављају да су у питању била деца са менталним или физичким инвалидитетом, а која су, као таква, била напуштена од стране родитеља.
Саничар је 1895. имао само 35 година када је умро од туберкулозе. Иако је већину свог кратког живота провео у друштву људи, никада се није у потпуности прилагодио животу у сиротишту.
Иако кратак, његов живот био је инспирација за једну од најпопуларнијих прича која нам даје наду да је суживот људи и дивљих животиња могућ.
Преузмите андроид апликацију.
