Иако је наше детињство остало у прошлости, наша искуства из ранијег периода остала су у нама.
Нека понашања усмерена ка нама у раном периоду нашег живота, остављају траг на нас током живота. Што смо били више и интензивније изложени неком искуству, то су се наше реакције јаче аутоматизовале. И не треба да се појави иста ситуација, довољно је да се појави неки сличан стимулус који ће покренути исте реакције, али и осећања. Па се тако можемо осећати анксиозно и нелагодно иако објективно то тренутни догађај не изазива.
А како се можемо данас осећати због искуства које смо доживели у детињству?
Ако се као мали нисмо осећали довољно безбедно, то ће довести до тога да када одрастемо имамо страх да нешто није како треба иако то није тако. Па често можемо имати страх да смо болесни, иако нема никаквих објективних назнака за то.
Уколико данас чешће удовољавамо другима него себи, врло вероватно да смо у детињству своје понашање прилагођавали у складу са расположењем ауторитета. Занемаривање себе данас говори о томе да у детињству смо можда били запостављени.
Честа импулсивност, али и наша осетљивост вероватно су последица непредвидивог и променљивог расположења родитеља када смо били мали.
Недостатак похвале, а са друге стране омаловажавање у детињству узрок су зашто данас имамо ниско мишљење о себи.
Да бисмо све ово кориговали и променили, треба да освестимо да имамо опције како можемо да реагујемо у одређеној ситуацији, а да то буде конструктивније и боље за нас.
Добро је да препознамо које су то ситуације које ће „активирати“ активирати наша осећања и реакције из детињства. У почетку ће нов начин реаговања изазивати непријатност, али то је само зато што ту реакцију нисмо аутоматизовали. Потребно је понављање како би се она аутоматизовала, баш као што су се аутоматизовале оне неконструктивне из раног периода.
Све што будемо више примењивали ново, конструктивно реаговање на ситуације, тако ћемо постајати све мање анксиозни, а са друге стране постаћемо све више самопоуздани.
Преузмите андроид апликацију.