Дан данас када прошетате Петроварадинском тврђавом, једном од најлепших грађевина у Новом Саду, сасвим сигурно ћете видети неколицину мачака које шетају тврђавом као да је њихово наследство. Управо једна од легенди из 17. века говори о томе да су ове животиње чувари тврђаве и сведоци њене бурне историје.
У данашњем Петроварадину, након што су Аустријанци победили Османску империју код чувене битке код Сланкамена 1691. почели су да руше средњовековну тврђаву, како би сазидали нове бедеме и бастионе. У недостатку грађевинског материјала, аустријски војни инжењери искористили су камен и опеку некадашње средњевековне угарске тврђаве и цистерцитског манастира из 13. века.
Приликом зидања бастиона Св. Иноћентија, искоришћен је један од камених блокова који је красио самостанску цркву посвећену Девици Марији, с приказом мачје главе. Легенда каже да су градитељи Петроварадинске тврђаве у темеље нових бедема узиђивали живе мачке (налик на народну песму „Зидање Скадра”, у којој се описује обичај жртвовања узиђивањем живог човека у грађевину).
Жртвовањем живих мачака Аустријанци, не само да су желели да се бедеми тврђаве одрже, већ и да, као што се веровало да мачка има девет живота, тврђава буде још дуговечнија. Да и она има девет живота.
Од тог тренутка ова грађевина је постала неосвојива тврђава. Одолела је османском нападу 1694. године, да би 1716. године насупрот свим очекивањима, принц Евгеније Савојски извојевао једну од највећих победа над османском војском.
Тврђава је остала непокорена и током Мађарске револуције (1848/49). Царска војска под командом бана Јосипа Јелачића није успела да примора гарнизон на капитулацију и морала је да се повуче.
„За длаку“ је Петроварадинска тврђава преживела и Први Светски рат, када ју је због њене лепоте поштедео пуковник Краљевине Југославије Драгош Ђелошевић, у време када су рушена многа утврђења некадашње Аустроугарске.
Ако су у Првом светском рату заслуге за очување Петроварадинске тврђаве приписане Драгошу Ђелошевићу, онда је њен спацилац у Другом светском рату, Италијан Ђилдо Песапанео. Пред крај Другог светског рата, немачка војска, која се повлачила са Балкана, прелазила је Дунав преко Железничког моста. У железничком тунелу, који се налазио тачно испод тврђаве, постављена је велика количина експлозива. Само захваљујући ратном заробљенику Песапанеу, који је пресекао жице и побегао код илегалаца у Петроварадин, тунел није миниран.
Након рата, Тврђава је проглашена за историјски споменик и њен највећи део је прешао под цивилну управу. Према предању које потврђује старије легенде, радници који су радили на послератном уређењу тврђаве и реконструкцији темеља појединих објеката проналазили су мумифициране остатке мачака који су се при додиру претварали у прах и пепео.
Петроварадинска тврђава је тако постала један од најстаријих и најзначајнијих историјских споменика у Новом Саду. Такође, због своје лепоте представља позорницу многих културних манифестација, али и бег у природу за све оне који желе да побегну из градске гужве. Њених девет живота дотрајали су до 21. века, а верујемо да ће красити Петроварадин још дуги низ година.
Bitka kod Petrovaradina: Kako je 1716. godine u Novom Sadu zaustavljeno širenje Osmanskog carstva?
Преузмите андроид апликацију.
