Завршена је 95. додела Оскара, научнофантастична акција „Све у исто време“ (Everything Everywhere All At Once) апсолутни је победник 95. доделе Оскара са седам златних статуета, укључујући и ону за најбољи филм. Немачки ратни спектакл „На западу ништа ново“ (All Quiet on the Western Front) однео је четири Оскара, као и награду за најбољи страни филм.
Иако је поменути филм „Све у исто време“ америчке продукције, филмска постава је махом са кинеског говорног подручија, док су поменути филм о Првом светском рату „На западу ништа ново“, снимили Немци. Растући тренд награђивања Оскаром филмова ван поднебља САД-а (сетимо се и Паразита са 6 освојених Оскара 2020. године), је охрабрујући податак за међународну кинематографију, па тако и за филмове са наших простора.
Ипак, још није забележено у историји да филм из Србије освоји Оскара, а од последње номинације бројимо 37 година. Међутим кроз историју је номиновано 6 филмова са нашег говорног подручија, од којих су неки дошли веома близу освајања златне статуете.
Све је почело прилично рано, када је 1959. године (свега 5 година након што је настала категорија за најбољи страни филм у оквиру доделе Оскара) када се први југословенски представник нашао у борби за Оскара за филм на страном језику.
Био је то филм рађен у југословенско-италијанској копродукцији под називом „Цеста дуга годину дана“ који је потписао редитељ Ђузепе де Сантис.
Иако је Де Сантисова драма те зиме у Холивуду освојила награду „Златни глобус“ (једини освојен у историји наше кинематографије), није успела да се окити много популарнијом статуетом, победио је представник Француске, филм „Мој ујак“(Mon oncle).
Нису људи са ових простора чекали дуго за другу номинацију, свега 2 године касније филм Франце Штиглица „Девети круг“ ушао је у 5 номинованих филмова.
Потресна ратна драма, те 1961. године, ипак није успела да убеди жири да је квалитетније остварење од Ингмар Бергамовог филма „Девичански живот“ (Jungfrukällan) који је однео победу.
Са успоном југословенског црног таласа у филму, многи су мислили да би домаћа кинематографија напокон могла да се окити једним Оскаром за најбољи страни филм. Наде су, две године заредом, полагане у једног од наших најуспешнијих редитеља – Александра Петровића.
Овај редитељ је са филмом „Три“ (који је уједно и први филм из Србије номинован за Оскара) дебитовао на додели Оскара 1967. године.
Довољно је рећи да се у мору (анти)ратних филмова које је изнедрила Југословенска кинематографија, филм „Три“ сматра за једним од најбољих приказа свих нелогичности рата.
Бата Живојиновић бриљирао је у овом ремек-делу које је, интересантно, први српски филм приказиван на редовном биоскопском репертоару у америчким биоскопима (током 1966). „Три“ је у САД примљен позитивно, са одличним критикама али је трку за Оскаром изгубио од фаворизоване француске мелодраме „Један човек и једна жена“ (Un homme et une femme) у режији Клода Лелуша.
Већ наредне године жири је уврстио нови Петровићев филм међу пет кандидата за престижну награду Холивуда. Сада као један од фаворита, са филмом „Скупљачи перја“, још једним антологијским делом.
„Скупљачи“ (у САД је филм дистрибуиран под називом „Срео сам срећне Цигане“) су постигли велики успех широм Европе. Освојио је награду Гран при жирија Филмског фестивала у Кану, што га је прославило како у Југославији тако и у широј Европи.
Ипак Америка није делила исти ентузијазам ка овом филму као остатак Европе, те су решили да Оскаром награде чехословачки филм „Строго контролисани возови“ (Ostře sledované vlaky) Јиржија Менцла.
Управо те 1968. потврђена сумња да је додела Оскара ускоповезана са политиком, будући да су немири у Чехословачкој постали главна тема свуда, али и сами Чеси. Њихова побуна против тадашње хегемоније Совјетског Савеза у источној Европи.
Та „полуреволуција“ угушена је уласком руских тенкова у Праг али је цела ствар одјекнула широм света, а нарочито у САД. То је свакако гурнуло у први план све што је чешко (односно, тад је било чехословачко), па тако и филмове из те земље. Осим руских тенкова, те године је и златна статуета Оскара доспела у Праг.
Овај, испоставиће се, најуспешнији талас када су номинације за Оскара у питању завршиће се 1969. године када се међу 5 номинованих нашла Битка на Неретви Вељка Булајића.
Поново је југословенска јавност веровала да је баш ово остварење које ће нам напокон донети Оскара, махом због звучних глумачких имена (што домаћих, што страних) која су се нашла међу поставом.
Међутим, срећа нам ни овог пута није била наклоњена и Оскар је отишао у руке алжирско-грчке копродукције под називом „Z“ Константиноса Гавраса, познатијем као Коста Гаврас.
Последњи српски филм који је номинован за Оскара јесте једно од ремек дела Емира Кусттурице – „Отац на службенпом путу“.
Марта 1986. у дворани „Дороти Чендлер“ на Беверли Хилсу, Емир Кустурица чекао је да чује (а са њим и многи од нас који су тада пратили радио пренос, јер телевизијског није било) је ли његов филм „Отац на службеном путу“ и америчким филмаџијама био најбољи те године.
Нажалост, они нису били истог мишљења као жири фестивала у Кану са Милошем Форманом на челу, који је Кустурицу наградио његовом првом „Златном палмом“. Оскар је отишао у руке Луису Пуензу из Аргентине и филму „Званична верзија“ (La historia oficial).
Нажалост након 1986. године, ниједан филм из домаће кинематографије није ушао међу 5 номинованих за награду Оскара.
Редом су кандидати попут филмова „Већ виђено“ Горана Марковића, „Дом за вешање“ и Подземље Емира Кустурице, „Оригинал фалсификата“ Драгана Кресоја, „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића, „Време чуда“ и „Буре барута“ Горана Паскаљевића и других били тек понуђени Академији на разматрање, али нису улазили у ужи круг упркос свом квалитету.
Међу српским кандидатима за Оскара у 21. веку нашло се доста фантастичних филмова којима се наша кинематографија може поносити. Такви су филмови „Небеска удица“ Љубише Самарџића, „Рат уживо“ Дарка Бајића, „Турнеја“ Горана Марковића или „Кругови“ Срдана Голубовића.
Највећи успех од свих кандидата у „новијој историји“ постигао је филм „Клопка“ Срдана Голубовића који се 2007. године нашао у ужем избору од 9 кандидата, али није успео да уђе међу 5 најбољих по мишљењу Америчке академије.
Иако српски филмови нису успели да освоје ову престижну филмску награду, ипак је златна статуета доспела у руке Срба.
Додуше, добитници Оскара који су пореклом из Србије нису награђени за остварења домаће продукције, већ искључиво за свој рад у страним остварењима.
Двојица најистакнутијих уметника са ових простора који су освојили Оскара су Душан Вукотић и Карл Малден. Душан Вукотић тријумфовао је 1962. године у категорији за краткометражни анимирани филм са филмом „Сурогат“, што је први пут да је Оскара у овој категорији добио неко ко није из Америке.
Карл Малден (крштено Младен Секуловић) понео је титулу нашег првог представника који је добио Оскара и то 1952. у категорији најбоље мушке споредне улоге за тумачење Харолда Мичела у филму „Трамвај звани жеља“ (A Streetcar Named Desire).
Оскара за најбољи оригинални сценарио 1980. године добио је Стојан Стив Тешић и то за филм „Четири мангупа“ (Breaking Away) са Денисом Квејдом у главној улози.
Оскара су добила и два инжењера и један научник из Србије за свој допринос специјалним ефектима и квалитету филмске камере. Били су то Зоран Перишић, 1980. године за специјалне ефекте у „Супермену“ (захваљујући којима је Супермен коначно полетео на филмском платну), Мирко Ковачевић 2007. године за иновације на објективу филмске камере и др Дејан Илић 2008. године за дигиталну ARRI камеру и имитацију дневног светла (што је омогућило снимање готово свих модерних 3D ефеката).
Objavljena selekcija 72. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine
Преузмите андроид апликацију.
