За почетак, ево неколико ситуација на основу којих можете проверити да ли вас деца поштују и да ли је овај текст за вас:
- Дете вас упоређује са другим родитељима који ,,пружају већи ниво услуге“,
- Дете на вас врши притисак да добије више новца,
- Дете у комуникацији са вама користи речи као што су ,,то је твоја дужност“ или ,, ти то мораш“ …
- Не води рачуна о својим стварима, лако троше и очекују много за себе,
– ако сматрају да је најбоље парче меса њихово право, а не леп родитељски гест,
– ако не воде рачуна да ли ће остати ручка и за тату који се последњи враћа кући,
– ако их није брига што мама већ пету сезону иде у истим ципелама са истрошеном петом, а они очекују патике од 15 000…
Паметан родитељ воли безусловно, али даје условно!
Не дозволите да вас нико подразумева и не поштује, чак ни сопствена деца.
Ма колико да нам се данас чини да је то превазиђена теза, права истина је да родитељ који цени себе од своје деце очекује захвалност и поштовање.
Шта подразумевамо под тим да деца треба да нас поштују и буду захвална?
Не мислим да деца треба да за сваки пун тањир кажу хвала, већ да се према родитељима понашају тако да емитују љубав и поштовање јер тиме показују да имају свест о томе колико примају и да то што добијају вреднују и цене (Овде морам да се оградим од идеје да деца у знак захвалности треба да живе животом који родитељу одговара или да постане биће које испуњава родитељска очекивања. Овакви ставови представљају озбиљне поремећаје здравог односа и нема никакве везе са овим текстом.)
Како изгледа идеална слика, тј. шта треба да нам буде циљ?
Идеална слика заправо изгледа овако: родитељ пружа из љубави, а дете прима са захвалношћу. Тада су сви срећни, то је слика хармоније која испуњава срца свих укључених, има тенденцију да траје и да обоји живот најлепшим бојама.
Како се ово лечи?
У тој ситуацији, равнотежа може бити поновно успостављена само у једном случају- ако родитељ повуче своје ,,чињење“ и инсистира на захвалности, тачније на томе да све у животу треба заслужити, нешто радом, а нешто лепим поступцима.
Ако осетите да вас дете подразумева тј. не поштује, да се понаша бахато, да ваше третира као да је његово, не двоумите се, све повуците и недвосмислено инсистирајте на реципроцитету тј. на равнотежи између давања и примања. Дајте само ако од деце примате. Ви њима скуван ручак, они вама лепу реч и склоњене тањире.
Да ли је ово помало себичан, саможив став?
Не! То је најбоље што можете да урадите за своје дете, али и за себе.
У супротном, обоје тонете. Ви губите осећај задовољства у родитељској улози и почињете да о себи мислите као о отирачу за ципеле, а ваше дете губи шансу да одрасте у добру, племениту и љубављу надахнуту особу.
Зашто неки родитељи пристају на овакав третман?
Најчешћи узрок је неко осећање кривице или недовољности, неадекватности које родитеље доводи у ситуацију да не цене себе и да онда пристану да буду третирани са непоштовањем.
Ово нико не заслужује.
Реципроцитет у давању и примању је увек веома важан, јер се у супротном губи лепота даривања, опада воља да се у томе дугорочно истраје, доброта прелази у глупост, жртва из љубави се претвара у жртву из слабости и све бива окренуто наопачке, тако да светла страна најплеменитије животне улоге, родитељске улоге, постаје сакривена од свих који су сведоци овако нездраве ситуације.
Не дозволите да оно најлепше и најплеменитије у вама, као што је родитељска љубав, бива згажено, унижено и омаловажено.
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
