Једно од најалармантнијих облика насиља поред физичког јесте и интернет насиље са којим се према истраживању Уницефа суочи око 25 одсто деце.
Дигитално насиље представља једно од најучесталијих проблема савременог доба када су у питању школарци, а нажалост може се одвијати на друштвеним мрежама, апликацијама за размену порука, гемјинг платформама и мобилним телефонима.
У разговору са психологом Браниславом Стевић, дошли смо до закључака да је то понашање које има за циљ да уплаши, наљути и осрамоти особе које су нападнуте.
Пре свега, у којој мери интернет коментари утичу на децу?
„Према истраживању Уницефа око 25% деце не говори уопште о интернет коментарима који их повређују. Одређен број деце игнорише коментаре или се пожали родитељима/старатељима. Тешко је дати јасну процену о томе колико коментари на интернету могу бити повређујући, али свакако да имамо проблем и када се једно дете пожали или осећа угрожено односно повређено. Садашњи подаци говоре о томе да је око 30 одсто деце доживело неку врсту узнемирујућег искуства на интернету“.
Да ли у таквој ситуацији постоји неки механизам одбране?
„Не постоји универзални механизам одбране јер је свако дете индивидуа за себе. Међутим, постоји један систем превенције, где се са децом разговара о потенцијалним увредљивим или непримереним порукама које могу да приме и како да се односе према таквом садржају“.
У којој мери се њихов социјални свет одиграва на интернету?
„У огромној мери, нажалост. Процена је да више од две трећине младих има неку социјалну мрежу и да у просеку проводе више од четири сата на интернету. Када у обзир узмемо да остатак времена проводи у школи и на ваншколским активностима (спорт, музичке школе, језици) заправо долазимо до поражавајуће чињенице да је малтене њихов целокупни социјални живот везан за интернет“.
То значи да деца више времена проводе на социјалним мрежама него што међусобно разговарају?
„Апсолутно, просек времена младих проведеног на интернету је више од четири сата дневно. Чак укупна недељна комуникација која се одвија уживо је мања од дневно проведеног времена на интернету“.
Да ли кроз позитивне или негативне коментаре и лајкове стварају сопствену вредност?
„Веома често, управо због чињенице да им је у једном делу развоја личности од изузетне важности вршњачко мишљење. Придаје се велики значај томе и често младе особе на могу да се изборе са негативним валидацијама вршњака. Најчешће се повлаче у самоизолацију и осећају депресивно. У ређим случајевима ће критику или негативну валидацију конструктивно прихватити и имати једну врсту здравог односа према томе. Важнија је интернет потврда јер то већи број особа може да примети. Самим тим, они се осећају успешније и значајније у одређеној вршњачкој групи, што има потврђује позицију која је за њих од пресудног значаја“.
Углавном имају лажне профиле на којима коментаришу и лајкују садржај који желе, а да се притом не зна њихов идентитет. Како родитељи могу да сазнају који садржај дете прати и како могу да контролишу интернет простор око детета?
„У пракси све чешће имамо ситуацију да су деца дигитално писемнија од родитеља. Колико год родитељи били укључени у то што деца прате на интернету, са порастом година, детета вероватно неће бити у могућности да испрате све. Оно што је много значајније је, да родитељи изграде са децом однос пун поверења и међусобног уважавања и прихватања. Тако ће се избећи потенцијално неприхватљиве и често опасне ситуације на интернету, јер колико год деца била умешна да одговоре они ипак немају ни когнитивну ни емоциналну зрелост да обраде и разумеју на прави начин неприкладан и повредјујући садржај“.
Како прићи детету и разговарати са њим/њом уколико се примети промена у понашању проузрокована неким коментаром или насиљем на интернету?
„Са децом је неопходно стрпљиво разговарати и исказати велику толеранцију за могућност да уопште о томе говоре. Не треба их критички пропитивати, нарочито их није добро осуђивати, јер након тога ће се веома тешко успоставити здрав канал комуникације. Родитељи треба да покажу спремност да сачекају да деца буду спремна да говоре о томе што их мучи или што им је непријатно. Насиље се препознаје тако што ће се појавити дисфункционалне емоције. Оне емоције које нису уобичајене када се обавља свакодневна комуникација на интернету. Ако се неко осети непријатно, понижено, повређено, увређено, велика је вероватноћа да се ради о интернет насиљу. Важно је едуковати младе о томе шта заправо јесте интернет насиље и које облике може да има“.
Да ли се претерује са бригом око негативног утицаја интернета на децу, како разликовати негативан коментар од шиканирања? Како препознати интернет насиље?
„По мом мишљењу, никад довољно опреза када је интернет у питању, нарочито код деце млађе од 11 година. Негативан коментар се најчешће разликује од насиља на интернету по интензитету и дуготрајности емоционалне реакције коју неко ко је жртва може да осети. Оно што је битно увек истаћи да последице оваквог насиља могу бити фаталне и зато је важно да се о томе говори“, за Градске инфо говорила је психолог Бранислава Стевић.
Odlažu se sledeći događaji povodom tragedije koji se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar“
Преузмите андроид апликацију.
