Нови Сад често називају светском престоницом тамбураштва. Бројни истакнути тамбураши овде су рођени, стварали, до раних јутарњих сати забављали госте у кафанама. Историја тамбураштва на овим просторима датира још из прве половине XIX века.
Тамбура је жичани музички инструмент са четири до осам жица. Прихваћено је мишљење да су је на ове просторe донели Турци, те да је она касније мењала свој изглед и звучност. Ипак, византијски историчар Теофилакт Симократа записао је да су стари Словени знали за тамбуру још много пре доласка Турака у Анадолију.
Прва тамбура у Војводини помиње се 1551. године код путописца Николаја, који је пратио француског конзула на путу за Турску.
Крајем XIX и почетком XX века, мало које место у Војводини није имало свој тамбурашки оркестар, а највише их је било у Новом Саду, у којем је тада био велики број кафана и и гостионица у којима су музичари наступали.
Велики новосадски хотели, као што су „Јелисавета“, „Гранд хотел Мајер“, „Фабри“ и „Централ“ имали су своје кафане у којима су често свирале мађарске тамбурашке банде, па су гости уживали углавном у мађарским песмама или разним композиција из опера и оперета.
Тамо где је гостионичар био Немац, гитаристи и цитеристи су увесељавали госте тихом музиком, док су најбучнија весеља била тамо где су наступале српске тамбурашке дружине, које су не само свирале, већ и певале.
Најбољи тамбураши обично су свирали у кафанама „Бела лађа“, „Код камиле“, „Код Славнића“, „Код три круне“, „Код Плевне“… У тим локалима увек се нашло веселих гостију, и нису били ретки случајеви да се весело расположење претвори у прави лумперај, нарочито када би се некоме прохтело да чашћава. Крајем XIX века ноћни изгреди постали су све учесталији и ноћне полицијске страже стално су крстариле улицама, а нарочито око ових кафана.
У то време, жене ноћу уопште нису залазиле у кафане. Памте се само ретки случајеви да се понека енергична жена усудила да пред зору иде да тражи залуталог мужа и да га води кући.
Ноћни мир у Новом Саду нарушавале су и серенаде, које су девојкама свирали и певали тамбураши. Што би више серенада добиле, тим девојкама би више скочио углед.
Тамбураши су имали посебне песме које су се певале под девојачким прозорима, као што су „Ти већ спаваш, злато моје“, „Тихо ноћи, моје сунце спава“, „Милкина кућа на крају“, „Сунце јарко, не сијаш једнако“, и друге.
Ако би се серенада завршила песмом „Одби се бисер грана“ то је имало посебно значење – да давалац серенаде жели да запроси девојку.
Било је посебних песама и за обратне случајеве, када је одбијени просац долазио да приреди опроштајну серенаду, па су свиране тужне песме. Овакве серенаде прошле би без интервенције полицијске ноћне патроле, јер би патролџије обично биле позване на чашу вина, а друштво би наставило седељку у кафани.
Војвођански тамбураши били су прави виртуози на својим инструментима. Седељке и лумпераји уз тамбураше по новосадским кафанама били су некада чувени и ретко доживљени проводи, нарочито за људе из других места.
Тако је Јован Јовановић Змај у свом сатиричном листу „Стармали“ из 1880. године пишући о користи штедње, рекао: „Штедети се може у оделу, у стану, у јелу – али у пићу то мало теже иде, особито ако нам сомборски тамбураши свирају.”
Чувене тамбурашке песме, поред „Сватовца“ и „Бећарца“, биле су „Што се боре мисли моје“, „Ја сам момак сиромах“, „Весела је Србадија“, „Ђаурко мила“, „Трипут ти чукнам“, „Мали пиштољ, али добро пали“, „Ђувегије, где сте да сте“, „Шалај луче, не од јуче“, „Шетао сам се горе доле“, „Шта то миче кроз шибљиче“, „Туга ме мори“,“ Да су мени очи твоје“, „Ат му седи, нане“, „Кад ја пођох у ђул-башту“ и друге.
Тамбурашке дружине доприносиле су ширењу наших песама од Париза, Берлина и Беча, па све до САД. Америчке дискографске куће „Колумбија“, „Бека Гранд Рекордс“и друге снимале су грамофонске плоче са тамбурашком музиком.
Нека од најистакнутијих имена тамбурашке музике из Војводине су Марко Нешић, који је написао више од 200 композиција, као што је „Ђувегије где сте да сте“, „Донеси ми вина крчмарице“, „Биће скоро пропаст света“, затим Васа Јовановић, Стеван Бачић Трнда, Јоца Максимовић Чонка, Лаза и Тоша Релић, Шандор Шањика Гребенар, Спасоје Томић, Исидор Бајић, Александар Араницки, Јосип Андрић, Сава Вукосављев, Лазар Малагурски и други.
Можда најпознатији новосадски тамбураш је Јаника Балаж, коме је подигнут споменик у близини Варадинског моста, и коме је посвећена песма „Осам тамбураша с Петроварадина“. Јаника Балаж се 1972. сусрео са Давидом Ојстрахом, једним од највећих виолиниста XX века, који се приликом посете Новом Саду обрео у једној од кафана на Петроварадинској тврђави, и том приликом Јанику назвао већим виртуозом и од њега самог.
Pogledajte kako je izgledalo prvo veče “Gradić festa“ (FOTO)
Преузмите андроид апликацију.
