Да ли сте знали да је Нови Сад некада био лидер српске авио-индустрије? Да, добро сте прочитали – лидер српске авио-индустрије, ма колико то данас невероватно звучало.
Наиме, у Шумадијској улици на броју 12 некада се налазила и прва српска фабрика авиона, аутомобила и стројева Икарус.
Фабрика Икарус имала је врло скроман почетак, као мало новосадско предузеће по имену Индустрија мотора Протић и другови и било је презадужено.
Фирма је у стечај отишла 1923. година, а тада је преузима пензионисани војни пилот хидроавиона Димитрије Коњовић, иначе млађи брат чувеног српског композитора Петра Коњовића.
Наиме, Димитрије Коњовић се одлучио на овакав пословни потез након што је закључио да будућност лежи у ваздухопловној индустрији. Са својим пријатељем инжењером Јосипом Миклом и још неколико предузимљивих људи, Коњовић оснива Икарус – прву српску индустрију аероплана, аутомобила и стројева.
Првобитно је фирма названа Ковачевић и комп, али је врло брзо променила име у Икарус.
Почеци рада фабрике су били врло скромни, мада ни авиони тада нису били компликовани као данас. Довољно је рећи да је за потребе производње закупљена суседна фабрика намештаја, која је послужила за производњу дрвених делова авиона, док су остали делови од метала и мотори набављени у војном арсеналу у Бечу.
Фабрику Икарус на старту су чинила два службеника, један пословођа, 6 радника и 4 шегрта који су за рад имали 2 глодалице, 4 струга, парни чекић, неколико бушилица и подоста ручног алата.
Сви авиони које је Икарус производио до 1925. године служили су за обуку пилота. Тада команда Војног ваздухопловства одлучује да фабрици укаже поверење и када су у питању ратне летилице. Икарус је добио наруџбину од 200 авиона Потез 25. Међутим, постојао је услов – пресељење у дубину државне територије.
Власници Икаруса одмах су прихватили све, а погон за производњу ратних авиона фабрика је подигнут у Земуну.
Данас, као подсетник да је Нови Сад некада био зачетник авио-индустрије у Србији, подсећа још само стара капија са некадашњег улаза у фабрику. Капија се налази у близни Саобраћајне школе “Пинки” и Средњошколског дома “Бранково коло”, у улици Епископа Висариона.
На простору парцеле коју данас заузима касарна Југовићево (некада Мајевица), у доба када је Нови Сад био престоница српске авио-индустрије, налазио се војни аеродром.
Аеродром је отворен 1913. године, одувек је био војног карактера и дуго година је био без назива, тачније све до погибије команданта ваздухопловног пука пуковника Јована Југовића 1926. године. Име је званично добио 1928. године, по настрадалом авијатичару, те је понео назив Југовићево.
У почетку је имао само травнате писте за слетање и узлетање војних авиона, док су хангари били на суседном Сајлову. Тек 1916. године изграђени су први аеродромски објекти, касарна и зграде за техничке радионице.
Између осталог, на овом аеродрому била је прва пилотска школа, а ту су се налазиле и школе за резервне ваздухопловне официре, за извиђаче, авио-механичаре, и друге специјалистичке сврхе.
На овом аеродрому приређивана су такмичења за краљев пехар, на рођендан престолонаследника Петра (6. септембра).
Током Другог светског рата, тачније 1941. године тешко је бомбардован. Након окупације нашао се под немачком управом, која је за поновно оспособљавање аеродрома избетонирала писту у дужини од 800 метара, те га користила за мисије ка источном фронту.
Од октобра 1944. године, након ослобођења Новог Сада, постаје домаћи аеродром и коришћен је у мисијама даљег ослобођења земље.
Све до почетка шездесетих година био је активан, а ту се налазила база чувене 63. падобранске јединице, која је тек касније пребачена у Ниш.
Аеродром је временом изгубио на значају, првенствено када су фабрике авиона измештене на друге локације, као и због чињенице да није имао класичну бетонску писту, већ само бетониране рулне стазе. Другим речима, постао је неперспективан, посебно ако се има у виду да је већ тада постојало неколико бољих аеродрома у његовој релативној близини, попут Сомбора, Зрењанина, Ковина, Земуна и касније Батајнице.
Такође, већ тада је било јасно у ком правцу ће се кретати будућност развоја авиона, односно ка развоју млазних апарата, а за чије потребе је Аеродром Југовићево био неуслован. Осим касарне која се још увек налази на том месту, ни нема других трагова пређашњег војног аеродрома.
Преузмите андроид апликацију.
