Деца могу да буду важан извор љубави, блискости и помоћи у познијим годинама, али родитељство само по себи није заштита од усамљености. О томе да ли ће неко старити окружен пажњом више говори квалитет односа које је градио током живота него број потомака.

Једна породична прича, подељена на друштвеној мрежи, отворила је питање које многе људе потајно плаши: да ли особе које немају децу неминовно чека усамљена старост?
Аутор приче описује брата који има сина, али га због удаљености и начина живота виђа само неколико пута годишње. Када је брат оболео од Алцхајмерове болести, највећи део бриге преузеле су његове сестре. Једна од њих нема децу, али има круг блиских и оданих пријатељица од којих добија више друштва и подршке него њен брат од сина.
Овај појединачни пример не може да буде доказ да деца неће бринути о родитељима, као што ни родитељство не може да гарантује сигурност у старости. Психолошка и геронтолошка истраживања показују да је стварност знатно сложенија.
Имати децу не значи аутоматски бити заштићен од усамљености
Усамљеност није исто што и самоћа. Човек може живети сам, имати мало свакодневних контаката и ипак се не осећати усамљено. Истовремено, може имати супружника, децу и унуке, а осећати да нема особу која га разуме, саслуша или му пружа блискост.
Стручњаци разликују социјалну усамљеност, која настаје када недостаје шира мрежа контаката и осећај припадности, од емоционалне усамљености, односно одсуства блиског и сигурног односа.
Велико америчко истраживање, које је обухватило више од 19.000 људи старијих од 50 година, показало је да родитељски статус, када се узму у обзир брачни статус, здравље, материјалне прилике и друштвена укљученост, није био значајан показатељ депресивних симптома. Аутори наводе да су укупне разлике у менталном здрављу између родитеља и особа без деце углавном мале и да би спречавање изолације требало да се заснива и на јачању пријатељских веза и укључивању старијих људи у заједницу.
Другим речима, дете може бити важан ослонац, али његово постојање није гаранција блиског односа. Одрасла деца могу живети у другом граду или држави, имати здравствене и породичне проблеме, бити преоптерећена или имати нарушен однос са родитељима.
Да ли су људи без деце ипак изложени већем ризику
Потпуно одбацивање могућег ризика такође не би било тачно. Новије истраживање спроведено међу 11.670 особа старијих од 50 година показало је да су испитаници без деце у просеку пријављивали више усамљености. Међутим, квалитетна пријатељства била су повезана са мањом усамљеношћу, а тај заштитни ефекат био је посебно изражен код људи без деце.
Друга анализа, спроведена међу одраслима у Белгији, утврдила је нешто виши ниво појединих облика усамљености код особа без деце, али су се разлике мењале зависно од животног доба. Код људи старијих од 75 година није пронађена значајна разлика у усамљености између родитеља и оних који немају децу.
Важно је и због чега неко нема децу. Није исто када је то био слободан избор и када је родитељство изостало због неплодности, болести, губитка партнера или других околности. Код особа које су желеле, али нису могле да имају децу, могу се јавити туга, осећај губитка и питање коме ће пренети породичну причу и животне вредности. Мање квалитативно истраживање показало је да су таква осећања код неких људи постајала израженија током празника или када су њихови вршњаци добијали унуке. Ипак, учесници су говорили и о слободи, флексибилности и могућности да више улажу у друге значајне односе.
Пријатељи нису замена за породицу, већ породица коју смо сами изабрали
Особе без деце често током живота свесније граде мрежу подршке коју чине партнер, браћа и сестре, рођаци, пријатељи, комшије и људи повезани заједничким интересовањима. Таква мрежа може да пружи блискост и осећај припадности, али и практичну помоћ.
Проблем настаје када се од пријатељства очекује да само од себе опстане. Као , и пријатељства траже време, узајамност и неговање. Посебно је важно одржавати везе са људима различитих година, јер се друштвени круг у старости често смањује због болести, отежаног кретања, пензионисања и смрти блиских особа.
Подршка пријатеља ипак не решава свако питање. Када старијој особи постану потребни стална нега, доношење медицинских одлука или помоћ у управљању новцем, пријатељи можда неће моћи или желети да преузму улогу неговатеља. Зато је важно унапред размишљати и о организованој, професионалној и институционалној подршци, независно од тога да ли особа има децу.
Најбоља заштита није родитељство, већ мрежа поузданих односа
Према подацима Светске здравствене организације, приближно једна од десет старијих особа осећа усамљеност, док је приближно свака четврта социјално изолована. Усамљеност и изолација повезане су са лошијим менталним и физичким здрављем и краћим животним веком.
Ризик се не смањује тиме што неко у именику има број свог детета, већ тиме што постоје људи са којима је однос редован, узајаман и довољно близак да се помоћ заиста затражи и добије.
Зато питање не би требало да гласи само: Ко ће бринути о мени ако немам децу? Једнако важно је запитати се: са ким данас градим однос, коме пружам подршку, коме могу да се обратим и како желим да организујем живот ако једног дана више не будем могао самостално да бринем о себи?
Деца могу бити огромна љубав и драгоцен ослонац. Али рађање детета као осигурања од самоће није ни праведно према детету ни поуздан план за старост. Најсигурнију заштиту пружају односи који се граде годинама, као и правовремено планирање подршке која ће можда једног дана бити потребна.
Преузмите андроид апликацију.



