Наш град сваким даном постаје богатији за понеку нову продавницу, бутик, трафику, пумпу, а све више га красе и хипер маркети.
Све то заједно указује на многе промене које начичкавају Нови Сад и све више га из градића претварају у европску метрополу.
Међутим, услед многих промена, постоји једна ствар која, макар овако на први мах, изгледа исто као некада.
То су новосадске пијаце.
Култ одласка на пијац’ стари је колико и Нови Сад, још од ономад када је прва Новосађанка “ваздигла“ свој нос у небо, узела плетени цегер и кренула у набавку за ручак.
Тадашња домаћица, наравно, у том моменту још увек не би знала шта ће јој се наћи на трпези, али је зато итекако знала како да “запржи чорбу“ по питању комшијских прича.
Она би, онако ведра и чила, изјутра облачила свој најрепрезентативнији комад гардеробе, по могућности гледала да обује најудобније ципеле јер се подразумева да ће “шпартати“, те кренула у центар свих збивања.
Иако је данас пракса промењена, пијаце су се некада налазиле на главним трговима. Због тога, чим бисте је угледали, знали бисте да се ради о централном месту вароши.
Али, питање је да ли данашње пијаце могу да се упореде са оним некадашњим?
Да разлика није само у квантитету, јер их је некада било врло мало, док данас скоро сваки новосадски кварт поседује своју, већ и у квалитету, показује изглед тезги.
Некада су тезге представљали разни предмети на које се могло послагати воће, поврће или било шта друго шта је домаћин изнео на продају из свог домаћинства.
Међутим, данашње пијаце у свом склопу имају тачно означене и нумерисане тезге, направљене од истих материјала. То могу бити метал, дрво, а најмодерније су ове прављене од плексигласа.
Цегере су замениле пластичне кесе, обично у зеленој, црвеној, жутој и плавој боји. Знате, то су оне исте кесе које сви скупљамо код куће у једну већу кесу јер ће нам некада за нешто затребати, а онда их, када схватимо да то време никада неће доћи, на гомили бацамо у смеће.
Цене се, хвала Богу и даље, пишу дебелим маркером на картончићима, а уз цену су, у последњих неколико деценија, обавезни натписи попут: “Слађа и од прве љубави“, “Слатка као туђа жена“, итд…
Пијаце су, дакле, верно пратиле ток времена и у потпуности му се прилгодиле. Зато је замена кочија за савремене аутомобиле какви су нам данас познати представљала праву малу ренесансу у пијачном свету, јер је хауба довитљивим Новосађанима послужила као тезга, а гепек као магацин.
Њихово прилагођавање савременом свету огледа се и у данашњој могућности плаћања производа баковним картицама.
Замислите једну новосадску фрајлу, колико би само забезекнута била, када би знала да све што је намерила да купи може да плати тако што ће танки комад пластике прислонити на један мало већи комад пластике и, та-да, магија учињена.
Иако су пијаце временом доживљавале експанзију и све више мењале свој изглед (неке чак толико да изгледају као најмодернији рафови у хипер маркетима), Новосађани су задржали и усадили у себе ону стару културу редовног посећивања истих.
За њих су оне, чак и тако модернизоване, најбољи избор када им затреба свежа и квалитетна храна.
Додуше, није то само због хране. Постоји ту и онај моменат да у супер маркету не ради бакица која је сама сирила тај сир и топила чварке, са којом се увек пријатно испричаш и којој већ знаш имена унука и праунука јер код ње одлазиш већ годинама.
Преузмите андроид апликацију.
