Сећате се игре „Између две ватре“, где на часу физичког васпитања, два супарничка тима покушавају да бацају лопту једни на друге, а да не буду погођени истом, јер бивају избачени из игре, на кратко?
Та је игра толико забавна да се не зна кад ће крај и све док је у игри задњи играч из супротног тима, нема победе.
Сви знамо да се користи нека тежа лопта како би играчи боље гађали, наравно „балоњара“ не долази у обзир, јер много лети, па играч не може да буде прецизан.
Ова популарна игра има своје варијације, такође је омиљена и у школама широм Северне Америке и зове се „dodgeball“.
Да ли су тој игри много губили, или су били много пута гађани па испадали из игре? Не знамо, али о овој игри сручњаци са Универзитета у Ванкуверу не мисле лепо. Тачније не мисле ништа лепо.
За њихове медије, професор са Универзитета Британске Колумбије, Џој Батлер је изјавила да је игра „Између две ватре“ једина игра у којој је човек мета и да ниједна друга игра није њој слична.
Заједно са Дејвидом Бернсом, професором на Политехници Квантлен, и Клер Робсон са Универзитета Сајмон Фрејзер, направљена је студија на тему ове игре.
У тој студији пише како наведена игра изазива угњетавање, маргинализацију, немоћ и бесомоћност оних који се доживљавају као слабије особе од стране оних играча, који се сматрају моћнијим.
Са тим ставом се не би сложила психолог Бранислава Стевић из Новог Сада, јер како каже, кроз игру се учи да у животу постоје и победе и порази, што је предуслов за развој и регулисање сопствених емоција.
„Не слажем се са ставом да је игра „Између две ватре“ легализовано насиље, јер не задовољава ниједан критеријум насилничког понашања“.
Она додаје да би по том принципу могли да тумачимо и да је фудбал насилничка игра, јер лопта може неког да погоди у главу, а то заиста није смисао игре.
„Мислим да је таква квалификација врло претенциозна и непромишљена“.
Бранислава каже да су дечије игре изузетно важне за психомоторни и социјални развој и да су практично незаменљиве.
„Игром се подстиче самопоуздање, испитују границе, уче и савладавају нове вештине и нови покрети, та интеракција између околине и деце је драгоцена. У заједничкој игри деца уче да се боље адаптирају, да савладају препреке, разреше конфликте и да напросто, уживају и опуштају се“ рекла је Бранислава за наш портал.
Она каже како игра не буди агресивност, напротив, умањује је.
„Често можемо агресивност везати или за осећај несигурности или за нагомилану фрустрацију, која се, заправо кроз игру може успешто каналисати и усмерити. Агресивност често проистиче из емоционалне и социјалне изолације тако да свака друштвена игра може бити врло лековита по дечију психу“ рекла је Бранислава за Градске инфо.
Она каже да жеља за победом може да буде врло мотивишућа, јер подстиче дете да се труди и залаже, и додаје да ће му то користиити и касније у животу.
„Једнако треба бити припремљен и да се прихвати пораз јер нам то говори о степену емоционалне зрелости детета. На тај начин, побеђујући или не, дете ствара слику о себи и о другима што му помаже да се што боље адаптира у одређеном окружењу“.
Свакако да је ово једна од дечијих грубљих игара, али једно је сигурно, нико никога не може и не сме да натера да се игра игре које не жели, посебно не оне игре за које мисли да је опасна.
Преузмите андроид апликацију.
