Иако сте сасвим сигурно много пута прошетали некадашњом Ћурчијском улицом вероватно нисте ни били свесни њеног истотријског значаја за град. Наиме, од 1918. године ова улица је преименована у сада већ чувену Пашићеву улицу, која се сматра једном од најлепших у „Српској Атини“, али некада је она била препознатљива пре свега због свог занатског потенцијала.
Много пута кроз историју је овој улици мењано име. Први пут је забележена на мапи 1745. године, на плану града и тада је уписана као Велика чаршија, а након тога преименована је чак још девет пута (од чега су два имена на српском, једно на мађарском, и чак шест на немачком језику).
Променом имена првог децембра 1918. године, улица је потпуно променила и своју физиономију. Пре него што је добила име по једном од највећих српских државника Николи Пашићу, она је била искључиво улица новосадских ћурчија, давно изумрлог заната.
Ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже. Реч је турског порекла, а њен директан превод би био „крзнар“. Иако је данас многим људима занимање „ћурчија“ протпуно страно, некада је било незамисливо дочекати зиму без производа ових мајстора, јер су они правили одећу од јагњећих, јарећих, овчијих и козијих кожа и крзна.
Тако је некада из сваке радње у Ћурчијској улици, допирао мирис штављене коже и свежих боја. Тада су занатлије своје дућане отварали на простору који је почињао од зграде Марије Трандафил (данашње Матице српске) и Николајевске основне школе (данас „Мале економске“ школе) и пружао се све до Владичанског двора.
Било ког Новосађанина да сте упитали пре и за време Првог светског рата, где могу да се купе најбољи производи од коже, упутили би вас у ову улицу, не само због неспорног квалитета производа, већ и због њихових суграђана који су се бавили ћурчијским занатом.
По сећању Новосађана најбољи мајстори свог заната били су Јован Узелац, Милан Винокић, Паја Стефановић, Влада Дорин, Петар Николић, Гавра Нецков и Паја Давидовац. Запамћени су и млађи наследници који су занат учили од претходно наведених мајстора, као што су Ђока Миловановић и Милош Стајић.
Некад је ћурчијски занат био традиција једне породице и прелазио је са оца на сина. Скоро пуних шездесет година занатске тезге то јест „штандови“ били су постављени по улицама Новог Сада и на њима су новосадске занатлије продавале своју робу. Те тезге су биле поређане са леве стране улице Краља Петра и протезале су се од угла Дунавске улице па све до некадашњег биоскопа “Корзо”.
Свакодневно су ту, на тим тезгама, новосадски ципелари, кројачи, лончари, цвећари, пиљари, пекари, столари, ужари, ћурчије и папучари чекали на своје муштерије, баш као и у некадашњој Ђурчијској улици.
Преузмите андроид апликацију.
