Од аутора светског хита „Мој живот као Тиквица”, Клода Бараса, у домаће биоскопе 27. новембра стиже ново чаробно остварење: еколошка бајка „Дивљаци” која нас одводи у предивне пределе Борнеа.
На овом острву у индонезијском архипелагу живе наши главни јунаци: 11-годишња Керија, њен млађи рођак Селаи и мајмунче Оши.
Керија живи на ободу огромне прашуме са оцем, који ради на плантажи палминог уља. Једнога дана у посету им долази њен млади рођак Селаи, припадник домородачког племена Пенан, да потражи уточиште од корпорација које крче прашуму и угрожавају његову номадску породицу. Керија, Селаи и Оши кренуће у борбу против уништења које прети древној прашуми, што ће уједно бити прилика и да Керија открије истину о свом пореклу.
Ово је друго остварење швајцарског редитеља Колда Бараса, осам година након што је дебитовао светским хитом „Мој живот као Тиквица”, који му је донео два Цезара и две номинације за Оскара.
„Дивљаци” су намењени деци старијој од осам година, а инспирисани су причама Клодових бака и дека који су живели у алпским селима, у свету без аутомобила и путева, ослањајући се само на сопствене ресурсе.
У жељи да што верније дочара ову причу, Барас је ишао на Борнео да упозна племе Пенан, а велика инспирација био му је и швајцарски активиста Бруно Мансер, који је био веома ангажован у одбрани борнеовских прашума, пре него што је 2000. нестао тамо, под сумњивим околностима.
Филм је урађен у сарадњи са бројним организацијама које се залажу за заштиту биолошке разноврсности, шума и одрживу храну, попут Фудвоча, Фонда Бруна Мансера, француског огранка Гринписа, Пројекта Калавејт и других. Они су понудили своје знање и подршку Клоду Барасу у решености да заштити живи свет и позове на оштрије мере за окончање крчења шума, те заустави екоцидне пројекте на Борнеу.
Почетак филма је заиста очаравајућ: чак и пре него што се појави прва слика, публика је позвана да пробуди своја чула слушајући аутентичне звуке прашуме у мраку биоскопске сале. Искуство је незаборавно, једногласни су гледаоци широм света, а у филму подједнако уживају и деца и родитељи.
Критичари су такође писали хвалоспеве о овом остварењу: „предивно саосећајан филм који једноставно прича о неким од најсложенијих ствари у животу”, нуди мудру мешавину „шарма, еколошке свесности и уважавања других култура”, увлачи вас у „џунглу која пулсира од живота”, са ликовима чије емоције су стављене „испред заплета, гегова и референци на поп културу, са великом духовитошћу, искреношћу и визуелном раскоши”…
Након светске премијере у Кану, „Дивљаци” су обишли бројне фестивале, а награђени су за најбоље остварење фестивала Велики мали филм у Милану.
Сем што указују на неопходност очувања природе, деструктивне поступке прехрамбене индустрије и прекомерну експлоатацију сировина, „Дивљаци” преиспитују, без имало приговарања, неодољиву привлачност коју осећамо према модерности. Њој је и сам редитељ успео да се одупре, одлучивши се за захтевнију технику кадар-по-кадар (стоп мотион).
Цео филм је рађен ручно: главе и лица су прављени од смоле и силикона са жичаним скелетом, а сценографија је прављена од бојене глине, попут мини позоришних кулиса. Аниматори су потом физички померали лутке милиметар по милиметар (руку, главу, обрве, уста) и сваки покрет фотографисали. Једна секвенца од неколико секунди филма захтевала је понекад и цео дан рада.
Ипак, Барас је остао веран овом аналогном стилу као својеврсном изразу свог чврстог става: ручно, опипљиво и „живо” насупрот дигиталној хладноћи и компјутерској извештачености као симболима индустријског разарања које филм критикује.
– За мене је ова техника нека врста отпора према свету компјутера и виртуелног. Упркос техничкој сложености коју она подразумева, никада не бих направио филм уз помоћ ЦГИ (компјутерски генерисаних слика). Имао сам потребу да будем у директном контакту са стварношћу, да физички делим сет са директором фотографије и аниматорима, да се суочим са материјалношћу и физичким ограничењима кулиса и лутака, а везе које креативни људи стварају на снимању за мене су суштина овог посла – објашњава Барас.
Иако је у почетку имао на уму „милитантнији” сценарио, одлучио је да је много ефикасније да политичко-друштевене теме провуче кроз свакидашњи живот јунака и да деци, којој је филм, превасходно, намењен, понуди трачак наде.
– Не смемо изгубити способност да видимо чудесност у стварима. То није само питање дивљења нечему, већ храњење нашег ума и повезаност са другима. Нешто попут онога кроз шта пролази моја хероина Керија: упознајемо је као девојчицу која живи ‘у телефону’ пре него што ће бити приморана да отвори очи и допусти да је преплави лепота света који је окружује – поручује Клод Барас.
Филм је снимљен уз подршку Швајцарског филмског центра и Канцеларије за културу, а домаћи дистрибутер је “Five Stars Film”.
„Дивљаци” су синхронизовани на српски језик и стижу у домаће биоскопе од 27. новембра.
Маркет половних добро очуваних грамофонских плоча “Винил фест” на СПЕНС-у
Преузмите андроид апликацију.
