Никола Бизумић је име нашег проналазача који је први изумео ручну машиницу за шишање, популарну нуларицу. У завичају није нашао разумевања за свој изум, због чега одлази у Лондон где га убрзо патентира и почиње да производи.
За само десет година цела Европа шишала се његовом машином, а он се изузетно обогатио и добио племићку титулу од енглеског краља. Након смрти његова имовина је била већа од буџета Србије, а спор око наследства од више стотина милиона фунти траје до данас (више од сто година) и залази у домен теорије завере: Велика Британија на све начине избегава исплату наследства јер би у том случају наводно банкротирала?!
Никола Бизумић рођен је у фрушкогорском селу Нерадину, у сиромашној породици. Након завршене четворогодишње школе пут га је одвео ка тадашњем иришком брици Петру Јовановићу коме је требао помоћник и који га прима за свог шегрта. Берберски занат учио је у Иригу и Руми, пише Озон.рс преносећи Србски.
Загонетна прича о животу Николе Бизумића до данас је обавијена велом тајне. Остаци његове приче састављени су из исечака из новина, од којих многи датирају из доба Краљевине Југославије. Сеоским стазама одзвања легенда о човеку који је “окренуо свет”, а његово наслеђе је данас ретка тема разговора међу грађанима.
Имао је скромно порекло видело, чувао је свиње у фрушкогорским шумама пре него што је отишао у Руму, удаљену мање од 20 километара. Тамо га је локални берберин узео под своје окриље као шегрта.
Записи румског берберског цеха откривају увид у Бизумићев пут. Године 1836. уписан је као шегрт код Петра Јовановића, “хируршког мајстора”. Упркос ограниченој писмености, Бизумић је истрајао, усавршавајуц́и свој занат бријајући Румљане током наредне деценије.
Његов пут је добио преокрет 1846. године када је ступио у гранични пук у Сремској Митровици као “војни берберин и хирург”. Служећи у овој јединици, прошао је Италију, Чешку Републику и Галицију, учествовао је у европским револуцијама 1848. године.
Усред својих путовања, Бизумић је гајио иновативну искру која га је навела да изуме машину за шишање. Тражећи финансијску подршку за патентирање свог изума, обратио се имуц́ним мештанима и румском берберском цеху, да би наишао на подсмех. Нико није био заинтересован да му их позајми, чак су га сматрали шарлатаном и чудаком. Обесхрарен, 1855. одлази у Лондон, где је препозната његова домишљатост.
У Лондону је процветао Бизумићев изум. Рафинисана и патентирана, његова машина за шишање нашла је пут у милионима домаћинстава, убирајући знатан профит. Никола је почео изузетно да се богати, а добио је и племићку титулу сер, коју додељује енглеска краљица. Да би се лакше и више пробио у свету бизниса, узео је типично енглеско име – Џон Смит. Умро је 1906. године као веома богат човек. У Лондону данас постоји улица која носи његово име. Након смрти његова имовина процењена је на 22 милиона фунти стерлинга, што је после ИИ св. рата било веће од буџета тадашње српске државе, пише Телеграф.
Бизумић се није женио и није имао потомке. Своје огромно богатство у тестаменту је оставио рођацима до шестог колена. Али, питање наслеђа остало је све до данас неразјашњено. Нико од наследника није добио тај новац. Према неким подацима, Моша Пијаде и Петар Карађорђевић, покушали су да наследницима омогуће да дођу до наследства, али без успеха. У родном селу Николе Бизумића данас чак постоји прича да Енглези неће да дају новац наследницима, јер би у том случају британска банка банкротирала (с обзиром да је у питању сума од неколико стотина милиона фунти).
Према тврдњама једне од наследница, Никола је крштен у манастиру Гргетег и заиста је лист његове крштенице оданде исцепан. Према њеном мишљењу, вероватно су наследници покушавали да се домогну богатства, па на тај начин уништили траг о самом Бизумићевом рођењу. Моша Пијаде је током рата био у затвору у Сремској Митровици са извесним Бизумићем и чуо ту причу, па је након рата 1956. ишао у званичну посету у Лондон и тамо разговарао, између осталог, и о овој теми. На повратку је, не вративши се у земљу, преминуо у Паризу.
Према енглеским законима право наслеђа не застарева никад, а по нашим само до шестог колена. Нико никад није пронашао тестамент Н. Бизумића. Није се женио. Имао је брата који је остао у Нерадину и рођену сестру која се удала у Добринце за Радојевиће. Чак ни у добриначким црквеним књигама не постоји, тј. исцепљен је тај венчани лист. Кажу да му је припадао цео лондонски Сити и неколико велелепних зграда.
Кажу да је из Енглеске у Ириг два пута стизало писмо да се траже наследници Николе Бизумића, али је оба пута враћено са одговором да је непозната адреса. Ову причу су у фељтонима, у наставцима, објављивале Вечерње Новости још 1958. године.
Душан Марковић, према речима мештана најобразованији човек у селу, прича да је после Другог светског рата у Србији било покушаја да се богатство врати наследницима, али без успеха: “Штета је што су га овде код нас сматрали чудаком и нису хтели да патентирају његов изум, а ни после смрти нису озбиљно схватили шта је он урадио. Енглези су одмах препознали могућу корист од његове машинице, што су и остварили. Сматрам да би у причи о његовом изуму могло да се оде и корак даље, јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице који раде на истом принципу…”
У Нерадину остаје од давнина спевана песма:
Прод’о Сава волове и овце,
па иде у Лондон по новце.
Прича је филмска и без свршетка. Питање је да ли ће наследницима припасти део који је желео да им остави овај славни проналазач и да од свега неће остати само прича и сећање на овог Сремца.
Треба да будемо неизмерно поносни на овог генијалног изумитеља и доброг човека, јер се ипак решио да богатство остави потомцима у Србији, иако његов патент, ни њега, нису поштовали у нашој земљи. Можда једнога дана и научимо да поштујемо и препознајемо наше таленте.
Преузмите андроид апликацију.
