Четрдесет полазника је добило сертификате након обуке за незапослене, коју је организовало Удружење занатлија, у сарадњи са Националном службом за запошљавање и Градом Новим Садом.
Незапослени су са евиденције Националне службе за запошљавање и обука је била бесплатна, док су полазници у већини случајева похађали курсеве старих заната.
Једна од полазница која је завршила курс штрикања и хеклања је и Жељка Пливанић, по образовању апсолвент фармацеутског инжењерства.
„Нисам дошла скроз неука јер сам од баке научила основе хеклања и штрикања. Менторка која се деценијама бави овом врстом посла нас је стрпљиво и полако увела у основе заната. На курсу сам успела да направим два одевна предмета“, каже Жељка, која се пријавила за ову врсту курса због љубави према баки и сећању на детињство.
„Није ово само пуки курс, уживала сам у овом занату који ми пружа мир и задовољство. О неким самосталним почецима је веома рано говорити. Поготово када се има у виду да моја менторка иза себе има неколико деценија искуства. Велика је разлика у начину израде и у умећу. Мора се доста радити да бисте дошли на тај ниво, односно да постанете мајстор свог заната, као што је моја менторка. Није то само пуко штрикање, потребно је осмислити модел, избројати петље, дакле и интелектуално је захтевно. Након тога иде и пласман производа и тако даље. Сада имам ту могућност да себи направим неки одевни предмет или неком нешто у виду поклона“, казала је Пливанић.
Њена менторка Мирјана Станојевић каже да се дуго година бави израдом одевних предмета од природног материјала и то искључиво традиционалним методама – штрикањем и хеклањем.
Моделе, како је даље појаснила, прилагођава потребама савремене жене.
„Живим од овог посла, али потребно је бити упоран и стрпљив. Ништа не долази преко ноћи, нити се од овог неко може брзо обогатити. Када сте упорни и вредни, резултат је неминован. Има и заинтересованих који желе да уче овај занат. Управо је полазница која је долазила код мене на курс то чинила с ћерком од девет година, која је научила прве кораке хеклања“, каже Мирјана, уз напомену да је радну снагу ипак мало теже пронаћи.
За њене моделе су јој потребни моделари, који не раде по шемама, већ по нацрту и броју петљи. Каже да није једноставно, али да успева да пронађе жене које добро раде овај посао.
Председник новосадског Удружења занатлија Славко Новаковић истиче да се на сваку обуку јави три пута више полазника. Овог пута је њих четрдесет завршило курс од три месеца.
„Реч је о старим занатима који су јако применљиви у туризму и у породичним фирмама, попут осликавања на тканини, па израда разних предмета од глине и слично. Људи су веома заинтересовани за занате, да уче и раде. С друге стране, све је мање добрих мајстора. У грађевини је потреба за мајсторима све већа. Поставља се питање ко ће све те послове радити. Да ли ћемо морати увозити радну снагу и слично?! Не могу сви бити правници и економисти, мора неко и занатима да се бави“, каже Новаковић.
Према његовим речима, кад заврше обуку, добију сертификат, те најчешће постављају питања о оснивању занатске радње.
„Свим полазницима можемо бити логистика да отворе радњу, а њима је добро да изуче занат и да га заволе“, каже Новаковић.
„У Удружењу ћемо инсистирати да курс траје шест месеци, како би полазници били што боље обучени и самим тим спремнији да отворе занатску радњу“.
Преузмите андроид апликацију.
