Чекање је искуство које смо сви искусили у животу, било да се ради о чекању у реду или пак чекању оног правог или праве. Оно што је сигурно јесте да на чекање сви различито гледамо.
Сат откуцава, време пролази, а ништа се не дешава. Тренутак када себи треба поставити питање, “Да ли губим време?” или можда “ Да ли ме живот тестира и спрема нешто боље за мене?”. За неке је то фрустрирајући моменат тишине између два догађаја, за друге — прилика за раст и разумевање.
Брз живот, много обавеза даје нам простор да чекање перцепирамо као неефикасност и пасивност. Навикли смо да све добијемо на клик. Неки људи на чекање гледају као на непријатеља. Ако се одмах не постигне резултат, сматрају да су изгубили време, осећају се нервозно, па и бесно на све људе и околности око себе.
Психолози тврде да управо брз темпо живота појачава осећај анксиозности када се сусретнемо са застојевима. Неуропсихологија показује да када не добијемо тренутну награду, активира се центар у мозгу који региструје “губитак” или “претњу”, што доводи до стреса.
Међутим, ако се са друге стране погледа, можда је чекање умеће стрпљења, поверења свесности? Чекати може значити тренутак паузе пред нешто веће, боље по нас. Да ли сте икада приметили да баш неки важни тренуци у животи су дошли након дугог чекања?
Различите културе и религије негују стрпљење као врлину. У будизму, на пример, чекање није пасивност, стрпљење је за њих свесно присуство у садашњем тренутку, прихватање да не можемо контролисати ток живота. Можемо чути често “биће Божија воља”, што и у хришћанству говори да стрпљење представља чин поверења, вере и унутрашње снаге.
Само када би за тренутак када се изнервирамо, због чекања, застали и престали да се опиремо и гунђамо, спознали би зашто је добро што баш сада не долазимо до резултата. Често смо сви били сведоци, тек онда када отпустимо нешто, престанемо да трчимо за одговорима, одговори долазе. Чекање нас јача и даје простор да се окренемо себи и спознамо колико смо спремни, па чак и ако одговор не дође.
Чекање може бити простор у којем растемо, ако га прихватимо. Није лако бити стрпљив, нарочито када све у нама жели убрзање. Али можда баш у тој тишини, у тој неизвесности, лежи највећа лекција: да је време не само мера трајања, већ и мера наше зрелости.
И слободан плес је врста вежбе: Које су благодети „ђускања“ у друштву, по кући, на столици…
Преузмите андроид апликацију.
