Само десет минута веома спорог трчања могло би да побољша расположење, будност и когнитивне способности. Нова студија истраживача из Јапана указује на то да користи за мозак не захтевају нужно интензиван тренинг.
Истраживачи са Универзитета Цукуба у Јапану спровели су експеримент у којем су учествовале 24 здраве младе одрасле особе. Учесници су десет минута трчали на траци брзином од три до шест километара на сат, при чему им се просечан број откуцаја срца кретао између 104 и 107 у минути, преноси ScienceAlert.
Резултати су упоређени са онима добијеним током дана када су исти учесници десет минута провели седећи. Након спорог трчања пријавили су боље расположење, већу будност и већи осећај задовољства. Побољшано је и време реакције на тестовима пажње и самоконтроле.
Током когнитивних тестова научници су пратили промене нивоа оксигенисаног хемоглобина на површини мозга. После трчања забележен је снажнији сигнал крви богате кисеоником у два подручја левог префронталног кортекса, дела мозга важног за извршне функције, доношење одлука и регулисање понашања.
Раније истраживање неких од истих научника показало је да десет минута трчања умереног интензитета може да повећа активност префронталног кортекса. Нова студија, међутим, указује на могућност да користи за мозак нису ограничене само на захтевније облике физичке активности.
Ипак, резултате треба тумачити опрезно. Истраживање је обухватило мали број учесника, није директно упоређивало ходање и трчање и није испитивало дугорочне ефекте вежбања. За сада указује на краткорочне позитивне промене расположења и извршних функција након веома спорог трчања.
Да ли померање главе током трчања има улогу?
Једно од могућих објашњења јесте да трчање стимулише неуронске мреже повезане са префронталним кортексом. Научници разматрају и мање очигледну могућност — да одређену улогу има ритмичко померање главе горе-доле током трчања.
Експерименти на глодарима показали су да такво кретање може механички да стимулише мозак. У новој студији, убрзање главе током веома спорог трчања било је повезано са већим осећајем задовољства након вежбања и објашњавало је око 17 одсто разлика међу учесницима у побољшању расположења.
Аутори, међутим, наглашавају да је реч о новој хипотези и да тачни неуронски механизми још нису познати.
Претходна истраживања физичке активности ниског интензитета често су била усмерена на вожњу бицикла, током које се глава не помера на исти начин као при трчању. Због тога научници сматрају да би и ова разлика могла бити значајна за разумевање утицаја различитих активности на мозак.
Истраживачи наводе и да је способност људи да усправно трче на велике удаљености имала важну улогу током еволуције. Изнели су претпоставку да би трчање могло бити повезано и са еволутивним развојем чеоних режњева и виших когнитивних функција, али је за потврду те везе потребно више доказа.
Истраживање је објављено у научном часопису Imaging Neuroscience.
Преузмите андроид апликацију.
