На грешкама се уче оне битне ствари – како одреаговати у ситуацијама када се не налазиш у сопственој зони комфора.
Уколико Мајк Мелоун и његови играчи успеју да то одраде како треба пролаз у финале Западне конференције биће и више него реалан.
Још увек нисмо имали „част“ да у серији између Денвер Нагетса и Финикс Санса видимо брејк. Екипа за коју наступа наш Никола Јокић успешно је одбранила терен у прва два сусрета, док је у трећем нешто слабијом игром дозволила екипи из Аризоне да се врати у серију и смањи на 2:1.
Ипак, чак и поред тога што је лопта и даље у дворишту екипе које предводе суперзвезде попут Девина Букера и Кевина Дурента, чак и на Финиксовом паркету Денвер се пита много.
А шта је то потребно како би се Нагетси домогли првог брејка у серији и тако дошли надомак пласмана у финале Запада? Па, потребно је да играју као тим.
Многи су замерили Џамалу Мареју да је у трећем дуелу превише играо за себе, а премало за екипу. Потпуно разумљиво, јер уколико бацимо поглед на статистику видећемо да је канадски плејмејкер себи дао за право да на том сусрету упути безмало 30 шутева.
То није пореметило учинак Николе Јокића (који је забележио 30 поена и по 17 скокова и асистенција), али јесте неких других играча који су могли да буду тас на ваги да екипа Мајка Мелоуна избори брејк. Пре свега Ерон Гордон, а касније и Брус Браун, Кентавијус Калдвел Поуп…
Управо је то грешка на којој Нагетси морају да уче уколико желе да дођу до прилике да на свом паркету овере ову серију и тако дођу до првог великог скалпа, који би у доброј мери запушио уста америчким критичарима који Јокића и његов тим сврставају у оне екипе које у доигравању увек закажу. Један брејк би много тога променио.
Ипак, када са друге стране имате Девина Букера и Денвер који играју изванредно, те су трећем мечу најавили да се они ипак још увек нешто питају у овој серији, онда није толико ни лако прећи са речи на дело и тријумфовати усред Аризоне.
Истина, у одсуству Криса Пола њих двојица су били малтене једини нападачки расположени играчи у редовима домаћих, али су ипак успели да на својим леђима изнесу тријумф.
Управо је то нешто што би Денвер могао да искористи, Санси у овом тренутку немају ширину.
Уз сво поштовање играчима који су у НБА лиги на нивоу каријере направили сјајне учинке, попут Диандре Ејтона, Ти Џеј Ворена, па чак и Теренса Роса – то нису момци који су кадар да овакве утакмице играју на највишем нивоу.
Центар родом са Бахама није успео ни у једном тренутку ове серије да се наметне као легитиман противник Николи Јокићу, али га за то не треба кривити и осуђивати – нису ни много квалитетнији од њега то успевали.
На Мајку Мелоуну је било да у овом међупериоду између утакмица поново пронађе суштину и сврху своје екипе, нешто што ју је красило не само ове сезоне, већ сезонама уназад – несебичност.
Уколико у екипи имаш центра који је у стању да малтене свако вече „спакује“ по десет асистенција, а на све то да и више него коректан нападачки учинак, шта је онда потребно да „смириш“ играче којима испуцавање не би требао да буде примарни циљ?
Разумљиво је, плеј-оф је, сви желе да буду јунаци, сви воле да, попут америчких филмова, дођу до епитета „суперхероја“ који је довео свој тим до победе.
Ипак, кошарка је мало другачија – ту хероји побеђују утакмице (некада), али засигурно на тај начин не освајају и шампионате.
Нагетси морају да поново пронађу своје координате и игру која их краси већ сезонама уназад. Никола Јокић је ту, упркос томе што није добио МВП награду можда игра и најбољу кошарку у каријери, а то је сасвим довољно да Денвер има чему да се нада у четвртом мечу у Аризони.
Уколико Мелоун дозволи српском центру да делегира и пита се око дешавања на паркету – то је зона комфора екипе која је на тако нешто навикла небројено пута. А нема потребе за бригом, будите сигурни да „Џокер“ неће разочарати.
Lejkersi ubedljivi protiv Golden Stejta za vođstvo 2:1 u seriji
Преузмите андроид апликацију.
