Сретење Господње, односно уношење Исуса Христа у храм, представља један од најстаријих великих хришћанских празника.
Његов корен представља догађај описан у Јеванђељу по Луки. Наиме, четрдесети дан по рођењу, Богородица је довела свог Сина (Исуса Христа) у храм јерусалимски да га, сходно старом јеврејском закону, посвети Богу и да очисти себе. Када је Христос донет у храм, тамо се налазио и један старац, којег Свето Писмо и хришћанска традиција описују као праведног, и који је познат као Свети Симеон Богопримац.
Тада, по Јеванђељу, је Симеон изговорио речи које су и данас присутне у богослужењима, као молитва Светог Симеона Богопримца:
Ниње отпушчаешчи раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему с миром: јако видеста очи мои спасение Твоје, јеже јеси уготовал пред лицем всјех људеј, свет во откровение јазиков, и славу људеј Твоих Израиља.
Односно на савременом српском језику:
Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља.
Овај празник се почео прослављати код хришћана сигурно још почетком IV века у Јерусалиму, извесно чак и пре Божића.
Сам празник, од раног средњег века када је уобличен богослужбени круг прослављања, па до данас, представља завршетак четрдесетодневне прославе Божића и Богојављења. У западном делу хришћанства носи назив Свећница, и тај се дан благосиљају свеће које се могу користити при крштењима, процесијама на Тијелово (Празник тела и крви Христове, познат и као Брашанчево) и другде.
Постоје и бројни обичаји у римокатоличком свету везани за Свећницу (Сретење), и то посебно у хиспанском свету где се организују и бројни фестивали у част Богородице, односно Госпе Светлости или Госпе Канделарије. Од значајних историјских догађаја на Сретење/Свећницу крунисан је 962. године Отон Велики за римско—немачког цара.
Празник Сретења Господњег има током новог века значајно место и у историји српскога народа.
На Сретење 1804. године одржан је Збор у Орашцу којим је почео Први српски устанак, и тај дан је почетак симболичке борбе Срба за ослобођење Србије и српских земаља од османске власти.
На Сретењској скупштини 1835. године донет је Устав Књажевства Србије, први српски устав, знан и као Сретењски устав, чији је аутор био Димитрије Давидовић. Писан је по узору на белгијски и сматра се да је у своје време био један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава.
Често се каже (мада је та теза подложна расправи) да је њиме Србији прва на Балкану укинула феудализам, што представља најисточнији утицај ширења идеја Француске револуције, иако несумњиво има и одблесака утицаја америчког устава којег је Давидовић добро познавао. Овај устав је практично важио мање од два месеца, али представља важан споменик напредних идеја у младој српској држави, тада још увек под врховном влашћу Турске.
Због ова два важна догађаја Сретење је и Дан Државности Србије, већ ево пуних две деценије у континуитету.
Један занемарени детаљ је исто битан за новију српску историју, поглавито за прошлост јужне и Старе Србије. Прва скупштина Срба у Османском царству одржана је од 2. до 11. фебруара 1909. године у Скопљу и управо на Сретење је започела свој рад.
Тражено је на њој да се поштују права и слободе грађана, равноправност Срба и да се слободно користи српско име. Ова скупштина је осудила анексију Босне и Херцеговине коју је спровела Аустро-Угарска годину раније. Тражена су и иста права за српске, као и грчке митрополите, те да Срби имају права и у епархијама у којима нема Срба митрополита и да се селима остави могућност и право избора да приме српског или бугарског свештеника.
На концу, захтеван је и повраћај имања отетим Србима, те да их сељаци слободно откупљују од земљопоседника. Међу угледним учесницима ове скупштине издвајају се четничке војводе Мицко Крстић и Јован Стојковић, те угледни интелектуалци, свештеници и национални делатници попут Глише Елезовића, Серафима Крстића, Сретена Вукосављевића, Богдана Раденковића и других.
Сретење је, тако, кроз векове било нераскидиво везано са слободарским идејама српског народа, и представља свакако један од темеља модерне српске државе.
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Boris Stojkovski: Dubrovnik i njegova kultura-mesto spajanja ili sukoba?
Преузмите андроид апликацију.
