Односи Србије и Мађарске налазе се свакако на историјском максимуму, а највећу заслугу у томе имају председник Србије Александар Вучић и премијер Мађарске Виктор Орбан.
Српско—мађарске економске, политичке и бројне друге везе, као и све бољи положај српске мањине у Мађарској и обрнуто, мађарске у Србији, показатељи су такође нивоа до ког су досегли ови односи. Но, упркос свему томе, постоји и даље велико међусобно непознавање, посебно у домену историје и културе. Због тога је свакако интересантно сазнати нешто ново и непознато из различитих аспеката културе суседног народа.
Овог пута у питању је прва мађарска штампана књига. Као што је добро познато историја штампарства је започела са Јоханом Гутенбергом који је штампао Библију 1456. године. Што се Срба тиче, 1494. године, јеромонах Макарије на Цетињу је штампао Октоих прву српску штампану књигу. Мађари су управо између ова два догађаја започели своју историју штампарства. Она је везана за развој ренесансе у Угарској у доба краља Матије Корвина (1458—1490), који је након брака са италијанском принцезом Беатриче, Угарску довео на мапу земаља у којој је ренесанса узела великог маха, а бројни угарски хуманисти су одлазили на студије у Италијку и врло су биле интензивне културне везе са овом земљом.
Први штампар који је дошао у Угарску био је Андреас Хес, највероватније немачког порекла.
Хес је живео у Риму и радио у штампарији код Лауера. Но, 1471. или 1472. године, на препоруку и уз подршку острогонског надбискупа Јована Витеза, препозит Будима Ладислав Караи, иначе вицеканцелар краља Матије Корвина, позвао је Хеса у Будим. Андреас Хес је тако у Будиму отворио прву угарску штампарију и то је почетак мађарске штампане књиге и представља изузетно значајан моменат у целокупној културној историји мађарског народа, али и средње Европе. Од владара је добио помоћ од 2000 сребрних форинти које су помогле да отвори штампарију.
Она уистину дуго није трајала, и након 1473. године нема више податак о њој. Неки истраживачи сматрају да је разлог томе смрт самог Андреаса Хеса. Његова личност, чињеница, остаје прилично мистериозна, што је сасвим супротно његовом немерљивом значају. Не знају му се ни место, ни година рођења, а исто се односи на датум његове смрти. Непозната је његова каријера, сем неких детаља везаних за боравак у Риму. Но, упркос томе, зна се на који начин је ушао на велика врата у историју Мађара.
Уочи великог хришћанског празника Духова 1473. године, 5. јуна, из Хесове штампарије изашла је прва књига—Chronica Hungarorum тј. Хроника Мађара.
На крају књиге, на колофону записане су управо речи које сведоче о месту и времену када је књига штампана Finita Bude anno Domini MCCCCLXXIII in vigilia penthecostes: per Andream Hess. Ова кратка забелешка на латинском језику представља почетак мађарске штампане књиге која ове године слави значајан јубилеј—550 година од изласка испод Хесове штампарске пресе.
Ова књига представља средњовековну хронику насталу на основу једне раније угарске хронике, настале у XIV веку. Подељена је у два дела, први иде од почетака, тј. порекла Угара све до владавине Лајоша Великог и представља компилацију различитих ранијих списа и хроника. Други део иде од владавине Лајоша Великог до 1468. године, када је краљ Матија Корвин водио поход на Влашку и ту се завршава. Позната је још и као Chronicon Budense или Будимска хроника, по месту где је штампана. Ова прва мађарска штампана књига сачувана је у свега десет примерака, од којих се два чувају у домовини, један је примерак у Државној Сечењи библиотеци, а други у библиотеци Универзитета Лоранда Етвеша, дакако оба у Будимпешти. Преосталих осам примерака се чувају у Паризу, Бечу, Прагу, Санкт Петербургу, Лајпцигу, Кракову, Риму и Њу Џерсију.
Од тада почиње историја мађарске штампане књиге.
Испод Хесове пресе проистекло је можда још једно штампано дело, биографије великих песника Светог Василија Великог, која је поред овога садржала и Ксенофонтову Одбрану Сократову. Оба ова класична дела штампана су (у једној књизи) у преводу италијанског хуманисте Леонарда Брунија. Од тада је штампана књига била све више на цени у Угарској, као и другде у Европи, и читалачка револуција је могла да отпочне.
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
