Некада је свако веће место код нас имало свог сајџију, а данас је та слика потпуно другачија. Овај занат је пред нестајањем и остало је свега неколико занатлија који се баве овим занимањем. Екипа РТВ-а је посетила једног од последњих часовничара који се по раду и начину облачења доста разликује од осталих. Упознао нас је са тајнама тог посла и борби сајџијског заната за опстанак у овом дигиталном времену.
Душко Радмило из Чуруга сајџијским занатом бави се око пет година. На самом почетку највећи проблем било му је прикупљање специјалних алатки за рад на рестаурацији сатова. Никада није ни слутио да ће му овај посао прерасти у занимање, а све је започело из хобија са пар шрафцигера и пинцета.
„Доста је тешко кад нас. Када часовничар заврши свој животни век обично деца не наставе тај посао.Када чујемо да негде постоји део, онда видимо да ли је на продају. Ако јесте купимо и тако се ми у Србији снабдевамо“, рекао је Душко Радмило, часовничар.
Од осталих сајџија Душко се разликује по свом стилу живота и начину облачења. Инспирацију је пронашао у бројним филмовима и видео-игрицама, а посебан траг у његовом животу оставило је књижевно дело Александра Диме – Гроф Монте Кристо.
„То је књига коју сам прву прочитао у животу. Из те књиге сам покупио најбоље, а што се тиче инспирације, њу црпим из разних ствари, видео игрица, филмова. Могу да кажем да је то одело одатле и дошло“, казао је Радмило.
Механички сатови изгубили су своју вредност појавом дигиталних сатова, а тиме се смањио и број часовничара код нас.
Тај занат захтева прецизност, стрпљење и многи се данас називају сајџијама. Међутим, већина њих се бави ситним поправкама, а ретко ко израдом и рестаурацијом, каже Душко.
„Поправка или рестаурација се код мене деле на два дела. Једна је обична стандардна рестаурација где се доводи до фабричког изгледа на крају, а та друга је неки мој едит лични када ја узмем тај сат и када га исполирам, средим са различитим техникама, урадим бројчаник по неком свом нахођењу, просто уљудим га на неки свој начин и тако га предам муштерији“, додао је он.
Некада је свако веће место имало свог сајџију, а данас их је остало свега десетак.
Иако је ово занимање пред нестајањем, часовничари се надају да ће време које долази вратити стару славу овог заната.
Преузмите андроид апликацију.
