Прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога често са собом носи епитет најбољег играча у исторји који никада није заиграо у НБА.
Није да се прилика није указала с обзиром на то да су га у лето 1995. Сакременто Кингси драфтовали као 51. пика у другој рунди.
„Постоји неколико занимљивих ситуација што се тиче тога. Кад су ме 1995. скаутирали Кингси и кад су ме потом изабрали на драфту, ја сам тада још био под уговором с Миланом. Богдан Тањевић је као мој тадашњи тренер рекао да ме неће пустити и да имам још једну годину уговора. Тек кад одрадим уговор до краја, онда одлазак у НБА може доћи у обзир. Тада смо освојили првенство, а ја сам размишљао да, пре него што одем у НБА, желим да оставим неки траг у Европи. Играли смо за победу, играли смо за титуле. Након тога је дошло освајање Евробаскета с репрезентацијом 1995, па одлазак на Игре и освајање медаље у Атланти. Била ми је жеља да освојим Евролигу, одрадим сваку степеницу на прави начин, па да као доказан играч одем у Америку. Међутим, каријера ми је отишла у сасвим другом смеру, имао сам срећу да играм у великим клубовима и да се борим се за трофеје“, изјавио је Бодирога у интервјуу за Index.
Прилика се указала и касније.
„Након Панатинаикоса, кад сам већ имао 29, 30 година, добио сам понуду Рудија Томјановича да пређем у Хјустон. Било је још понуда неких изузетних НБА клубова и признаћу да ме то копкало, али мислио сам да сам већ у неким годинама и да би можда било касно да се одлучим на тај корак. Требало је можда раније да одем. Затим сам добио понуду Барселоне која никад није била првак Европе и то ми је био нови изазов. С Панатинаикосом сам освојио све, подигли смо клуб и појавила се жеља да с Барселоном покушам да направим нешто што тај клуб није никад направио. Сама Југопластика ју је три године заредом побеђивала на Фајнал-фору и биле су то велике трауме за Барселону. Вукла ме жеља да освојим с њом нешто и, кад сад размислим о каријери, не жалим ни за чим нити бих променио и један зарез у свом ЦВ-ју“, додао је Бодирога.
Како каже, ретко прати данашњи НБА.
„Радије ћу погледати неку старију утакмицу, ово данас ме нимало не држи. Волим да погледам како су одиграли Јокић, Дончић, Бојан и Богдан. Њих попратим“, закључио је Бодирога.
У оквиру истог интервјуа Дејан Бодирога је говорио и о дешавањима током Евробаскета 2005. којем је домаћин био Београд.
„Тај Београд ми је најтежи пораз, тада је бол најдуже остала. Ја сам се након Индианаполиса практички опростио од репрезентације, али пред Београд ме Жељко Обрадовић опет позвао. Жоц је најтрофејнији тренер свих времена, фантастично смо сарађивали и у клубовима и у репрезентацији. Нисам могао да се не одазовем кад ме је позвао. У реду, играмо код куће, било би лепо нешто освојити. Зато сам се вратио, али једноставно није било потребне хемије. Играчки је то била квалитетна екипа, ту су била велика имена, али атмосфера ни изблиза није била онаква каква је била кад смо освајали титуле. Неке ствари које су се догодиле ће заувек остати између нас играча и мислим да је то најпоштеније“, изјавио је Бодирога алудирајући на наводе о сукобима међу саиграчима у репрезентацији као што је био онај између Игора Раковечевића и Марка Јарића.
Оно што је било приметно пред то Европско првенство јесте смена генерација и изостанак резултата наше репрезентације.
„Од 1995. до 2002. имали смо невероватан период доминације. Пад је логичан. Појавиле су се друге репрезентације које су играле сјајну кошарку, попут Шпаније, Француске, Грчке и Литваније, а ми смо имали смену генерација. Није се догодило ништа неочекивано“, закључио је Бодирога.
Преузмите андроид апликацију.
