На основу онога како је председник Србије Александар Вучић представио састанак са делегацијом „петорке“ која је донела немачко – француски предлог за постизање споразума Београда и Приштине прилично је јасно да је реч о ултиматуму који се предочава Србији, оценио је новинар Драган Бисенић и указао да су међународни посредници предвидели награде само за једну страну што већ у почетку повећава изгледе да се споразум не постигне.
Јасно је шта може Косово да добије, али се уопште не види шта то добија Србија, јер награда за Србију није чак понуђена ни у облику омиљене европске формуле „Косово или ЕУ“, напомиње Бисенић, али додаје и да равнодушност, толерисање испада и инцидената, а још више погрешна процена да стварање ЗСО треба одложити до последњег часа, могу да се покажу као кључ неуспеха, снажнији од било ког „штапа“ или „шаргарепе“.
У ауторском тексту за Тањуг Бисенић пише:
На основу онога како је председник Србије Александар Вучић представио састанак са делегацијом „петорке“ која је званично донела немачко – француски предлог за постизање споразума Србије и Косова, прилично је јасно да је реч о ултиматуму који се предочава Србији.
У супротном, биће прекинут процес европских интеграција, биле би заустављене, а затим повучене инвестиције, а на крају Србија би могла да се суоочи са свеукупним економским мерама које би могле да имају штетне последице по Србију.
Сутрадан су међународни представници мало ублажили и модифковали ову реторику, али нису изменили њену суштину, осим што су, рекло би се, желели да коригују слику о себи као међународних уцењивача који намећу услове за живот малим народима. Француски амбасадор у Београду Пјер Кошар, рекао је да Француска „нема казнени приступ према Београду“, али да ће у случају одбијања предлога бити последица „али да то нису санкције“.
Европски посредник, Мирослав Лајчак, прецизирао је да је „петорка“ дошла као „партнер“, а не „с претњама или ултиматумима“. Ипак, најавио је да ће у случају одбијања „међународна заједница морати да одговори на одговарајући начин и подржаће једну страну више или ће смањити подршку другој страни“.
Остаје утисак да је свакако реч о једној врсти ултиматума, једном од многих с којима се Србија суочавала у својој историји. Рефлекс Србије у тој ситуацији готово је стопостотно предвидив, па се чини да против те колективне инерције не постоји никаква противтежа која би изменила њен ток. Историја ултиматума и одговора на њих, одбијања или прихватања није сасвим једнозначна.
Капитулација није најгора ствар на свету.
Познате су капитулације после ултиматума које нису водиле ни до каквих посебних губитака, али познати су губици без капитулације који су толико драстични, да би капитулација изгледала као чист добитак.
Један чувени пример је данска капитулација пред Хитлером. После телефонског позива и претње да ће немачка Луфтwаффе да бомбардује Копенхаген, влада је раном зором, после само три сата потписала капитулацију, а краљ и влада остали су на својим местима све до 1943. када су Немци ушли у земљу. Али, за Данску је позивање на отпор и данас толико важан, да се воде безбројне расправе да ли је до капитукације дошло после 3, 6 или 9 сати отпора?
Други пример је ултиматум без капитулације, али са огромним преговарачким губицима, већим него да је капитулације икада било. Такав је, рецимо, Брест Литовски споразум Немаца и бољшевика којим је Русија једнострана изашла из рата. У првом делу преговора, водиле су се расправе о сасвим безначајним питањима, што је била бољшевичка тактика.
Када је Троцки упитао Лењина: „До када ћемо овако да преговарамо“, Лењин му је одговорио: „Док не добијемо ултиматум“. Навече истог дана, совјетској делегацији дат је категорички захтев за потписивању мира према немачким условима, формулисан на следећи начин: „Русија прима на знање следеће територијалне промене, које ступају на снагу заједно са ратификацијом овог мировног споразума: подручје између граница Немачке и Аустроугарске и линије, која пролази… од сада неће бити подложна територијалној превласти Русије. Из чињенице да припадају бившој Руској Империји, за њих неће наступити никакве обавезе према Русији. Будућа судбина ових подручја решиће се у сагласности са датим народима, на основу споразума које ће склопити са њима Немачка и Аустроугарска”.
Споразум је Русији одузео трећину становништва, половину индустрије и девет десетина рудника угља. Нешто слично поновило се распадом СССР када је држава смањена за нових 5 милиона квадратних километара и за 140 милиона становника.
Када су Египат и Израел водили преговоре о повратку Синаја Египту, водили су их на платформи „земља за мир“, што је значило да Израел добија мир, али да мора да врати окупирану територију Синаја Египту.
Документ који полази од најопштијих начела, али већ на почетку поставља загонетку када наглашава свест о одговорности за одржавање мира и посвећеност „доприносу плодној регионалној сарадњи и безбедности у Европи“ да би исправно закључио да су „неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета, као и заштита националних мањина, основни услови за мир“.
Готово исти став који потенцира територијални интегритет и суверенитет понавља се још једном, али овога пута уз позивање на Повељу УН.
У овом контексту, документ би јасно требало да се позове на Резолуцију 1244, пошто је она једини међународни правни документ на основу којег Косово постоји за међународну заједницу и Уједињене нације. Осим, уколико се не полази од тога да је Косово независна држава и да оно сада склапа споразум са другом независном државом, Србијом, у којој стране јемче једна другој да ће поштовати једна другој територијални суверенитет и интегритет. Уколико је то тако, онда овај папир уноси више забуне и неспоразума, него што их разјашњава.
Чини се да је овде реч о стварању основа за паралелну или подељену егзистенцију Косова: једна која ће постојати у оквиру система УН, а друга која ће да фунционише у Европи, односно евроатлантским еинтеграцијама. Тиме се ЕУ изузима из система УН, што се појачава чињеницом да једна чланица Савета безбедности – Француска, учествује у томе. Савез безбедности редовно разматра стање на Косову, па би било занимљиво видети реакцију његових чланица на овај документ који се најдиректније тиче питања из надлежности СБ УН.
Одмах затим се с нејасним мотивима у све ово уводи и историја, па немачка и француска страна као аутори документа за себе тврде да поступају на основу „историјских чињеница“, што би требало да имплицира да су их оне утврдиле и објективно интерпретирале.
Тим пре што немачко – француски предлог има јасну сличност са споразумом из 1972. између Западне Немачке и Источне Немачке, који такође није укључивао потпуно међусобно дипломатско признање. У пракси, међутим, две немачке државе су прихватиле међусобну независност и успоставиле су амбасаде, осим имена, у главним градовима једне друге.
Као што су се Западна Немачка и Источна Немачка сложиле да ниједна не може представљати другу на међународној сцени, тако би сличан аранжман важио и за Србију и Косово. Од Србије би се тражило да се не противи чланству Косова у међународним организацијама, као што су Савет Европе или Интерпол, из којих је искључено откако је прогласило независност од Србије 2008.
Уобичајено је да се преговори воде у некој формули награди и казни за стране учеснице.
Међународни посредници, рекло би се, нису испунили ову шему на одговарајући начин, па су предвидели награде само за једну срану, уколико споразум буде прихваћен. То већ у почетку повећава изгледе да се споразум не постигне.
Јасно је шта може Косово да добије, али се уопште не види шта то добија Србија. Награда за Србију није чак понуђена ни у облику омиљене европске формуле „Косово или ЕУ“.
Европски парламентарци имају сада нову формулу која каже да ће Србија бити „Иран у Европи“ уколико не прихвати овај документ. То би требало да имплицира степен изолације који би погодио Србију у том случају.
Уредник „Фајнашел тајмса“, Тони Барбер, указује и на други угао целе ствари и гледишта да се на Србији пре примени „штап“ од „шаргарепе“. Барбер наводи да су западне владе „дубоко фрустриране“ одбијањем Београда да им се придружи у увођењу санкција Русији. Они због тога сматрају да би Србији могло бити ускраћено чланство у ЕУ све док одржава чврсте везе са Москвом и не попушта по питању Косова.
Дугогодишњи дописник „Франкфуртер алгемајне цајтнуга“ с Балкана, Михаел Мартнес, закључио је, стога, да немачко-француски предлог „није баш озбиљан“, јер се не види мотивација ни за Србију, ни за Косово да пристану на њега. „Можете да причате и преговарате и имате састанке, али не видим који ће тамо бити резултата, јер главни резултат и циљ који ЕУ обећава, не постоји чланство у ЕУ ни за Србију ни за Косово, а ако то не постоји ја онда не знам шта западни политичари очекују. Не видим озбиљну мотивацију ни за Вучића ни за Куртија да направе неки озбиљан корак напред“, навео је Мартенс.
Мартенс такође сумња да ЕУ може да спроведе неке санкције према Србији и Косову, јер, „тога нема против Додика, па зашто би било против Вучића“? Мартенса у то уверава што превладава уверење да је тренутно Курти крив што нема неких резултата. „Нисам сигуран да ће бити неког резултата, ни у позитивном ни у негативном смислу. Само губимо време“, закључио је Михаел Мартенс.
Његова уздржаност, чини се има добро утемељење, па се чини да су преговори о овом предлогу још далеко, можда толико да ће и њихов стварни почетак бити доведен у питање.
Образовање Заједнице српских општина као што је рекао министар иностраних послова Србије, Ивица Дачић, прва су „црвена линија“ Србије, тако да Србија неће почети никакве разговоре док се ова Заједница о којој је споразум постигнут пре тачно 10 година, не буде створена. Са оваквим ставом сагласиле су су и САД чији је изасланик Габријел Ескобар рекао да ће ова асоцијација бити створена „са Куртијем или без њега“.
Косовски премијер Аљбин Курти остаје чврсти противник стварања ове заједнице, па је утисак да је он поново спреман да се одрекне положаја премијера и да Косово уђе у нови изборни циклус, али не жели да се одрекне своје платформе. У њој би Заједница српских општина могла да буде само предмет трампе у замену за директно признање са српске стране.
Мирослав Лајчак се пожалио да је очекивао више разумевања са стране косовског премијера и објаснио да ће следеће године ЕУ бити заузета европским изборима, САД председничким, па неће бити могућности да Косово остане у центру пажње. Због тога је ова година једини слободни период када је могућно да дође до споразума Београда и Приштине.
Декларативно стварање ЗСО, међутим, није довољно, него је потребно и да она заиста почне да функционише. Има сасвим довољно погажених и неиспуњених обећања, да би било веома лако замислити тактичко стварање ове заједнице, а затим њено развлашћивање или потпуно укидање, зависно од циља који би се тада учинио коњуктурним.
Равнодушност, толерисање испада и инцидената, а још више погрешна процена да стварање ЗСО треба одложити до последњег часа, могу да се покажу као кључ неуспеха, снажнији од било ког „штапа“ или „шаргарепе“.
Mačkov sprud i drugi biseri Dunava postaju sastavni deo parka prirode ,,Poloj“
Преузмите андроид апликацију.
