Почетна > Свет
Свет

Би Би-Си: Странке крајње деснице су у успону широм Европе

Крајње десничарске партије широм Европе, националистичке, популистичке, ултра конзервативне са неофашистичким коренима, доживљавају значајан препород, пише ББЦ.
Фото: Танјуг/AP Photo/Petros Giannakouris, File

Уредница у британском јавном сервису Катја Адлер наводи да стари табуи да већина гласача у Европи више никада неће гласати за екстремну десницу, као и да ће главне политичке странке одбијати сарадњу са партијама крање деснице – „полако еродирају“.

Она истиче да су све новине 2000. године писале о томе да је у Аустрији у коалициону владу ушла крање десничарска Слободарска партија, као и да је Европска унија увела дипломатске санкције званичном Бечу.

Сада, наводи Адлер, трећу највећу економију Европске уније води Ђорђа Мелони, председница странке „Браћа Италије“ која има неофашистичке корене, док су у Финској, након избора, крајње десничарски националисти Финци ушли у коалициону владу.

Истовремено, Шведске демократе, странка која је против имиграција и мултикултурализма, друга је највећа странка у парламенту те земље и подржава тамошњу десничарску коалициону владу.

У Грчкој су на последњим изборима три странке тврде деснице освојиле довољно гласова да уђу у парламент, а у Шпанији је националистичка партија Вокс постала прва успешна странка крајње деснице у тој земљи од смрти фашистичког диктатора Франциска Франка 1975. године.

Управо Вокс би могао да формира коалициону владу са конзервативцима након парламентарних избора који ће бити одржани за три недеље.

Поред тога, наводи новинарка ББЦ-а, Пољска и Мађарска имају ултраконзервативне владе, наклоњене ауторитаризму, док чак и у Немачкој истраживања јавног мњења показују да крајње десни АфД сустиже Социјалдемократе канцелара Олафа Шолца.

Директор Европског савета за спољне односе (ЕЦФР) Марк Леонард каже да је у питању огроман парадокс.

С једне стране, многи мејнстрим политичари су последњих година приграбили слогане или ставове крање деснице, надајући се да ће им отети присталице.

Са друге стране, један број партија крање деснице у Европи намерно се померио више ка политичком центру, надајући се да ће привући више бирача.

Као пример, наводи став према Русији, пошто је велики број партија крање деснице, попут Лиге у Италији, Марин ле Пен у Француској и аустријске Слободарске партије имао традиционално блиске везе са Москвом.

То је, међутим, постало више него незгодно након руске инвазије на Украјину, што је довело до тога да лидери тих партија промене своју реторику.

Истовремено, Леонард наводи да су односи крање деснице према Европској унији још један пример њихове „центрификације“.

Многе европске земље имале су дубоко евроскептичне популистичке партије које су добро функционисале, али су се током година те странке осећале обавезним да престану са позивима да се напусти Европска унија или чак употреба евра.

„Размислите: пандемија вируса корона, живот поред агресивне, непредвидиве Русије, забринутост због Кине, борба са растућим трошковима живота, уз милиона европских породица које и даље пате од последица економске кризе из 2008. године, анкете показују да је ЕУ тренутно популарнија међу Европљанима, него што је то био случај претходних година“, пише Адлер и истиче да сада крање десничарске странке говоре о реформи Уније, а не о изласку из ње, те да ће остварити добар резултат на изборима за Европски парламент следеће године.

Џорџина Рајт из Института Мортењ рекла је да верује да је ренесанса крајње деснице у Европи углавном последица незадовољства мејнстримом.

Она наводи да су многи гласачи у Европи привучени отвореношћу странака крајње деснице, као и да постоји опипљива фрустрација што традиционални политичари немају јасне одговоре на питања у три кључне области.

Прва су питања везана за идентитет, односно страх од отворених граница и ерозија националног идентитета и традиционалних вредности; друга питања су везана за економију – одбацивање глобализације и негодовање што деци и унуцима није осигурана боља будућност и трећа питања су везана за социјалну правду – осец́ај да националне владе не контролишу правила која регулишу животе грађана.

Makron ranije napustio Brisel zbog hitnog sastanka vlade u Parizu

Преузмите андроид апликацију.

Ознаке