Својом јединственом географијом те шармантним старим делом града у ком су некада живели рибари и произвођачи соли један мали приобални град у централном Португалу у последњих неколико година права је звезда међу туристима. Смештен на путу између Порта и Лисабона, Авеиро је све чешће незаобилазна станица приликом путовања у најзападнију земљу континенталне Европе.
Град је настао у самом срцу велике лагуне те га пресецају канали којима се може пловити у чамцима помало налик на гондоле. Због овога је Авеиро познат као “португалска Венеција”, иако поносни локалци пак воле да кажу обрнуто – да је Венеција италијански Авеиро.
Захваљујући лагуни и њеном специфичном екосистему, Авеиро је идеално место за посматрање великог броја различитих врста птица, укључујући и велике колоније рода али и – фламингосе. Према једној теорији само име Авеиро потиче од латинског “авиариум” – место где су птице.
Чамци у Авеиру зову се “мулисеирош”, обојени су у јарке боје и украшени цртежима са мотивима из свакоднемог живота локалаца. Некада су служили за сакупљање алги, а данас се користе скоро искључиво у сврхе туристичких обилазака лагуне.
За разлику од већине градова у Португалу, Авеиро је прилично млад. Нема старог зида који га окружује или катедрале из 12. века што би било нешто сасвим уобичајено у другим градовима. То је зато што је град почетком 17. века био готово потпуно напуштен због проблема са тешким болестима изазваним застојима вода.
Лука се затворила и људи су се одселили. Касније су пронађена инжењерска решења за регулисање токова канала лагуне Риа де Авеиро и град је величанствено растао. Због овога, најстарија архитектура коју налазимо у Авеиру су његове сецесијске зграде концентрисане уз главни канал, у самом центру града. Колико су ове грађевине значајне говори и чињеница да је Авеиро члан мреже “Reseau Art Nouveau”, уз Барселону, Брисел, Будимпешту, Глазгов, Хелсинки и Хавану.
Оно што додатно доприноси доброј атмосфери у граду је и Универзитет са готово 20 хиљада студената и запослених, укључујући многобројне стране студенте, од којих се нађе и понеки из Новог Сада. Сам кампус је такође сам по себи вредан обиласка, будући да је неке од зграда пројектовао најпознатији португалски архитекта, Сиза Виеира.
Обилазак града итекако вреди проширити и на приградска насеља, будући да се надомак Авеира налазе два очаравајућа приморска места – Бара, са другим навишим светиоником иберијског полуострва, и Кошта нова са својим типичним кућицама на разнобројне штрафте. Мало даље налази се и Сао Жасинто, село у ком се налази и истоимени резерват природе. Светионик у Бари је место са ког је поглед на лагуну и на Атлантик најбољи те се итекако исплати попети се уз 288 спиралних степеница до самог врха.
Као и свуда у приобалном Португалу, и када се ради о Авеиру треба споменути храну. Локални ресторани за ручак служе рибе које су, како воле да кажу “тог јутра још пливале”, а ту су и лигње, хоботнице, остриге и други морски плодови. Регија у којој се налази Авеиро позната је и по одличном пенушавом вину која одлично иде уз поменуте специјалитете.
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
