Вероватно сам један од ретких политичара у Србији, можда и једини из моје генерације, који је готово подједнако времена провео и на власти и у опозицији.
И добро знам шта значи и једно и друго. Знам како изгледа када имате сву одговорност, када морате да донесете одлуку и када немате право да кажете: нисам знао, нисам могао, неко други је крив. Али знам и како изгледа када сте опозиција, када вас нема нигде, када немате медије, немате новац, немате друштвене мреже, немате ништа осим своје енергије, својих идеја и људи који су спремни да вас саслушају.
Када је 1996. настао “Блиц”, ја сам већ неколико година био у политици. У Српску радикалну странку ушао сам 1993. године, са 23 године. Био сам млад, бескрајно упоран, често искључив и свакако сам правио грешке.
Од својих грешака никада нисам бежао. Године 1998. постао сам министар информисања. Данас, готово три деценије касније, о том времену могу да говорим много мирније него тада. Не мислим да сам све радио добро. Напротив. Много тога бих данас урадио другачије. Човек који за тридесет година није променио ниједан свој став или није ништа научио или није довољно размишљао о ономе што је радио.
Дванаест година опозиције
А онда је дошла 2000. година. И дванаест година опозиције. Данас људи тешко могу да разумеју како је изгледало бавити се опозиционом политиком у време када није било друштвених мрежа. Данас узмете телефон, укључите камеру и можете да разговарате са милион људи. Тада тога није било.
Ако вас нема на телевизији – нема вас. И зато смо ишли свуда. Од врата до врата. Од села до села. Од града до града. Мале сале, велике сале, пијаце, тргови, месне заједнице. Некада вас чека хиљаду људи, некада сто, некада двадесет. И са тих двадесет разговарате као да их је двадесет хиљада.
Губили смо изборе. Много пута. И није било лако. Никоме није пријатно да губи. Али сам управо тада научио нешто што ће ми касније много значити: у политици нема пречице. Не можете да преварите људе заувек. Морате да радите, да слушате, да мењате себе и да будете спремни да устанете када паднете.
Године 2008. Томислав Николић и ја основали смо Српску напредну странку. Знали смо да, ако желимо да мењамо Србију, прво морамо да променимо себе.
Четири године касније дошла је 2012. година. Сећам се тих избора веома добро. Сећам се кампање, сваког града, нервозе, умора, неизвесности. Сећам се и Томе Николића и његове борбе. И онда је, после дванаест година наше опозиционе борбе, победио Бориса Тадића.
Тада је почела друга врста живота. И друга врста одговорности. Био сам министар одбране, први потпредседник Владе, председник Владе, а затим председник Републике. За све те године разговарао сам са готово свим најважнијим светским лидерима. Са Владимиром Путином много пута. Са Ангелом Меркел. Са Си Ђинпингом. Са Емануелом Макроном. Са америчким председницима и њиховим најближим сарадницима. Са готово свим европским лидерима.
Интерес Србије
И научите једну ствар. Када седнете за тај сто, никога није брига колико сте уморни. Никога није брига какав вам је рејтинг. Никога није брига шта ће сутра о вама да напишу новине у Београду.
Њих занима интерес њихове земље. А мене интерес Србије. То је једино мерило које сам себи постављао. Зато је наша политика често била тешка. Наш стратешки пут јесте европски пут Србије. Истовремено сам сматрао да Србија нема право да руши своја традиционална пријатељства. Да треба да градимо што боље односе са Америком, да сарађујемо са Европском унијом, али и да чувамо односе са Русијом и градимо челично пријатељство са Кином.
Неки кажу: седите на две столице. Не. Седим само на једној столици. На српској столици. И није то увек лако. Напротив. Некада вас једни притискају због других, други због првих. Некада сви од вас очекују нешто. А ви имате малу земљу, поносан народ и морате да сачувате и мир и државне интересе.
Али, од свих председничких палата, самита, састанака и разговора са највећим лидерима света, мени су увек важнији били обични људи. И знам да ће неко да ми се смеје када ово кажем. Нека се смеје.
Ја знам колико ми значи када одем код домаћина у неко село у Србији. Када седнем с људима који неће да причају о геополитици, него ми кажу: „Председниче, треба нам пут“. „Треба нам вода.“ „Деца нам одлазе.“ „Немамо довољно посла.“ То је стварна Србија.
Трудио сам се да, без обзира на обавезе, увек нађем време за фабрику, школу, болницу, село, спортску халу, домаћинство. Да разговарам са радником. Са пољопривредником. Са пензионером.
Тешке и непопуларне одлуке
Јер ако не знате како живи обичан човек, џаба вам сви графикони које вам донесу саветници. Знам шта значи када пензионеру повећате пензију за неколико хиљада динара. Некоме је то само број у буџету. Њему није број. То му је рачун за струју. То су лекови. То је поклон за унуче. То је осећај да његова држава зна да постоји.
Исто је с путем. Када отворимо ауто-пут, неко каже: још једно отварање, још једна церемонија. А ја гледам човека који сада до Београда путује сат времена краће. Гледам инвеститора који ће због тог пута да отвори фабрику. Гледам дете које ће можда управо због тога моћи да остане у свом граду.
То је за мене политика. Али политика нису само лепе ствари. Имао сам и обавезу да доносим неке од најтежих и најнепопуларнијих одлука. Када смо морали да смањујемо плате и пензије, знао сам шта то значи за људе. Знао сам и шта то значи политички за мене и за странку коју сам водио.
Али држава је била пред банкротом. Могао сам да будем популарнији. Могао сам да кажем: нека неко други решава проблем. Нисам. Јер сам сматрао да је важније да Србија буде здрава него да Александар Вучић буде популаран.
Таквих одлука било је много. Косово и Метохија је најтеже питање с којим сам се суочавао. Годинама сам слушао шта све Србија мора. Шта мора да прихвати. Чега мора да се одрекне. Шта мора да потпише. Трудио сам се да сачувамо мир. Али сам се исто тако трудио да никада не понизимо Србију.
Имали смо притиске око Сребренице. Имали смо рат у Украјини и притиске да уведемо санкције Русији. Имали смо Косово. Имали смо безброј захтева који су долазили споља. А ја сам сваки пут себи постављао исто питање: Шта добија Србија? Не шта добијам ја. Не шта добија моја странка. Србија.
Најтеже године политичког живота
Последње две године биле су међу најтежим годинама мог политичког живота. Ја сам оно што се догађало називао покушајем обојене револуције и хибридним ратом против Србије. Други ће рећи да није тако. Имају право да мисле другачије.
Али ја знам шта сам видео. Видео сам колико је довољно да једну лаж поновите хиљаду пута да би део људи почео да је доживљава као чињеницу. Видео сам колико је тешко одговорити када емоција замени чињенице. И колико је важно да држава у таквим тренуцима остане мирна.
Моја обавеза била је да сачувамо мир. Да Србин не удари на Србина. Да институције раде. И да на крају грађани на изборима одлучују ко ће да води Србију. За више од тридесет година у политици свашта сам доживео.
Побеђивао сам. Губио сам. Био сам један од најмлађих министара, био сам опозиционар кога готово нигде није било у медијима, био сам председник Владе и председник Републике.
Сретао сам најмоћније људе света, али сам можда неке од најважнијих ствари научио од обичних људи у Србији. Од домаћина који вам каже да њему не треба ништа, само да му деца остану овде. Од мајке која тражи посао за сина. Од радника који хоће само да зна да ће фабрика у којој ради постојати и следеће године. Од пензионера којем много значи и када држава покаже да није заборавила на њега.
Због тих људи политика има смисла. Функција сама по себи не значи ништа. Једног дана нећу бити председник. Нећу бити на власти. Неко други ће седети у овом кабинету и доносити одлуке. То је нормално.
Али ће остати путеви. Остаће пруге. Остаће болнице и школе. Остаће фабрике. Остаће Београд на води који су исмевали. Остаће брза пруга. Остаће километри ауто-путева. Остаће оно што смо изградили и оно што тек морамо да изградимо.
И зато, када ме питају одакле ми после толико година енергија да наставим, немам неки посебно паметан одговор.
Ваљда из Србије. Из тог обичног човека којег сретнем негде у Љубовији, Лесковцу, Суботици, Прибоју, Краљеву или било ком другом месту и који ми каже: „Добро је ово што сте урадили, али хајде сада урадите и ово“.
У тој једној реченици је цела политика. Никада није готово. Увек постоји још нешто што можете да урадите. И док год будем могао нешто да урадим за Србију, борићу се. Некада ћу погрешити. Грешио сам и раније. Не бежим од тога.
Али једно знам. Никада нисам желео слабију Србију да бих ја био јачи. Желео сам јачу Србију. Јер на крају, када прођу функције, избори, кампање, насловне стране, похвале и увреде, само ће се једно рачунати: Какву смо Србију оставили онима који долазе после нас.
Преузмите андроид апликацију.
