Поштовани читаоци,
Пред нама је још један кишни септембарски дан у Новом Саду, ко зна који у низу и ко зна колико ће их још бити. Облаци изнад наше бановине су све тмурнији, неко би рекао да нас сунце и није пуно огрејало. Ситуација у држави и у свету све је напетија. Економска криза се прелива из форме у суштину. Ситуација у Немачкој постаје све гора, изолација Руса на истоку се и даље наставља, али према речима њиховог лидера, то готово ни не утиче на развој индустрије, истраживања гасних поља у Сибиру и све веће експлоатације нафте. Балтичке земље и Пољска заузимају све тврђи став према свом највећем источном суседу. Инфлација дивља већим делом европског континента, берза са Вол Стрита се наизглед опоравља од свих шокова из претходног периода. Рецесија је све чешћа реч која се користи у дијалозима европских политичара. У Италији се формира фашистичка влада, док у Француској и Великој Британији криза парламентаризма не јењава. Поредак који је настао крајем светског рата се све више урушава и питање је само времена када ће доживети потпуни крах. Систем колективне безбедности више не постоји.
Стање у држави алармантно. Притисци споља су све интезивнији и суровији. Од карактеристика да смо ауторитативно друштво преко тога да је диктатура све присутнија, те до послетка где се истиче да је цензура свакодневница, а људска права да ни не постоје. Доношење новог устава је најчешћа критика која долази из Европе. Односи са Хрватима су све напетији.
Ситуација на југу државе ништа боље, иредентистичка деловања Албанаца на Косову и Метохији и Македонији не мирују.
Одлагање формирања владе, ради куповине времена у циљу стабилизације државне политике, броји последње дане. Спомињу се идеје о стварању јединственог политичког националног блока, који би био решење за тренутну спољнополитичку ситуацију и кризу која се прелива на унутрашњу свакодневну политичку и друштвену слику државе. Један политичар је пре пар дана изјавио: ”Не бих се нашао на Александровом месту сада”.
Када се пробудите ујутро и уз прву шољицу кафе и чаја, погледате вести на порталима, домаћим или страним, моћи ћете да прочитате овакве садржаје.
Истина, ситуација се мења из дана у дан, али не на боље. Свет постаје знатно компликованији, као и односи који се намећу свим позицијама. На први мах када бисте прочитали горенаведени садржај, били бисте уверени да се ради о светској и националној политичкој ситуацији у септембру 2022. године, а не о дешавањима која су се десила почетком тридесетих година ХХ века.
Да, тако је. У првом пасусу овог текста налази се збир политичких турбуленција који су део светске историје пред почетак Другог светског рата, док у другом делу можете пратити низ политичких догађаја који су задесили Краљевину Југославију након увођења Шестојануарске диктатуре.
Ови обрасци су веома корисни оним људима који знају да прате одређени сплет околности и делују у правцу да се из њих извуче позитиван крајњи исход, јер уколико се делује у супротном правцу, обично такав крај буде једно лош за све стране.
На темељима разореног Берлина, на пресудама (мело)драме у Нирнбергу и на пепелу Хирошиме и Нагасакија грађен је један биполаран свет, у којем је било места и мрвица за Трећи свет.
Падом Берлинског зида и трансформацијом у униполарни свет, долази до привременог краја историје и код победника до појаве биполарне болести. Исхитрени Фукујамини закључци показали су се као неутемељена парадигма, занесена моменталном супериорношћу САД и доминацијом Западне хемисфере.
Из данашње позиције ако посматрамо ствари, враћамо се полагано у прошлост у којој је СССР био изолован од остатка Европе због спречавања ширења комунизма, као што је данас Русија због спровођења политике Запада са краја ХХ века.
Бумеранг реакција која попут домино ефекта руши једну по једну владу у ЕУ, на данашњи дан досеже врхунац формирањем најдесничарскије владе од Другог светског рата у Италији. Мусолини би вероватно био поносан.
Са економске стране, последице епидемије Корона, затим инфлација, недостатак сировина, смањена продуктивност, енергетска криза, суша и недостатак хране, долази несумњивог краха европске привреде које се нашла поново између борбе два титана (САД и Русија), између чекића и наковња.
Крах привреде и економије обично се прелива у рат, који већ траје неколико месеци на истоку.
Само овај рат је већег интезитета, престаје да буде локални и добија прво регионалне замахе, па континенталне, па чак глобалне. Тотални рат, дело Питера Калвокарезија и Гаја Винта, представља импозантну књигу, која је према свом садржају и квалитету беспрекорна, али према свом наслову можда претенциозна, јер је насловљена по времену које тек следи, а не по времену које је претходило.
Ако је Други светски рат био врхунац уништења, онда би оно што потенцијално следи било тачка на крај свега.
Са друге стране, ситуација у земљи нимало није лака. Таман када смо успели да издигнемо главу изнад поплава, финансијских неприлика и корона таласа, поклапају нас добронамерне претње да не бисмо случајно погрешили и водили здраву националну политику или ”Не дај Боже” се дрзнули да поразмислимо и закључимо да је добро да нам радијатори буду топли, а фрижидери пуни.
Слободне мисли и избори су цензурисани. Има оних који кажу да је то део Вучићеве ауторитарне политике, која је изгледа веома утицајна, те су те рецепте преузели и представници ЕУ.
Добили смо списак забрањених речи: Косово и Метохија, Јасеновац, Република Српска, Русија итд. Знате оно: Ко писне…?!
Мислим да сви полако схватамо шта нам се спрема. Чак и они који су плаћени да мисле како им се каже, схватају да нешто баш не штима. Имамо дана и времена да мислимо о поделама, али сада је дошло време за јединство. То јединство се политички огледа у стабилности, у снажном националном политичком блоку, нешто попут Јерезе Милана Стојадиновића и условно речено, опкољавању и упознавању непријатеља.
Када је опстанак државе у питању, када желе да нас униште, јер мислимо, јер су они умислили да су грчки богови са Олимпа…
Е баш зато сам поносан што, као појединац, припадам једном народу који се не предаје, који слави и победу и пораз и који се из пораза рађа као феникс из пепела, ма како се звао… Милош, Михаило, Милан, Петар или Александар…
Аутор: Александар М. Гајић, докторанд историје
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Александра М. Гајића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
