”У спомен догађаја од 26. маја 1862. године на ЧУКУР чесми подиже овај споменик задужбина Ванђела Томе 1931. године”
Прошло је више од 150 година како је Београд, тада варош у вазалној кнежевини Србији, покушао да реши своје проблеме са снабдевањем воде становништва.
Мало људи данас зна за име Емилијана Јосимовића – ”оца српске архитектуре”, професора и ректора Лицеја, човека који је креирао први план реконструкције вароши, који уједно данас представља и први урбанистички план Београда. Иако суштински план није био званично прихваћен, његове идеје су битно утицале на урбани преображај Београда на путу од турске касабе до концепције будуће модерне европске престонице.
Улична мрежа, која је предложена од стране Јосимовића, изражена је највише током регулације Дунавске падине између Калемегдана и Зеленог венца. Добрачина улица, која је добила назив 1872. године по српском трговцу Јовану Димитријевићу Добрачи, једна је од улица обухваћена применом Јосимовићевог предлога о урбанистичкој реконструкцији. Иначе сама улица обилује културно-историјским споменицима и представља право место за стране посетиоце и љубитеље историје, поготово међуратног периода.
На броју 30 налази се вила у којој је живео чувени српски књижар и издавач, јеврејског порекла, Геца Кон.
Овај добротвор је своју вилу сазидао вероватно на остацима необележеног турског гробља, јер археолошким ископавањима у дворишту овог здања констатована је мања некропола са 18 гробова. Будући да је Геца Кон страдао као жртва холокауста током Другог светског рата, на улазу у зграду постављена су два ”Stolperstein-а” (прев. камен спотицања). Овај вид споменика је направио Гантер Демних у знак сећања на све жртве нацизма. У питању је мали камен, димензија 96х96 цм и висине 100 мм. Ова два споменика су посвећена Геци и Елзи Кон.
Мало испред налази се вероватно један од најзначајнијих места и споменика посвећен ослободилачкој борби српског народа од вишевековне османске окупације. У питању је Чукур-чесма. Сви смо у основној школи учили о догађају код Чукур-чесме и смрти дечака Саве Петковића, кога су бајонетом проболи турски низами док је ишао по воду и нехотице одговорио турском војнику нешто што ”није смео”.
Догађај код Чукур-чесме представља прву домину која је пала у борби за национално ослобођење и од тог јуна 1862. године направила низ догађаја који су кулминирали 1912. године у Балканским ратовима.
Овај догађај је неправедно запостављен у српској историји, а заправо представља окидач за подизање и уједињење народа. Смрт дечака Саве, Симе Нешића (по којем носи назив и оближња Симина улица), жандара Нишлије и осталих страдалих тих дана у бомбардовању са београдске тврђаве представљају темељ борбе у очувању националног идентитета и стицању независности, која је извојевана 1878. године, али и педесетогодишњег рата у којем смо победама на Мердарама и Куманову задали завршни ударац Османској империји и њеном ”земану” на Балкану.
То Куманово је било преломна тачка и 1912. године и 1999. године. Оно што су наши преци стекли, за оно што су давали своје животе вековима, ми нисмо успели да сачувамо ни један цео век. Ако се икада буде писала историја Срба на Косову и Метохији, требало би да се зове од ”Куманова до Куманова”. Чудно је колико има симболике у многим стварима које се ових дана дешавају и покушавају да се решавају. Прошло је двадесет пет година колико траје нови ”земан”.
Овај пут султан не седи у Истанбулу, већ много даље… У Бриселу, Вашингтону, Берлину, Лондону…
Сви би хтели да владају и љуљају своје ”чедо”. Али има она стара наша која опомиње ”много бабица, килаво дете”. У последњи фртаљ века сведочимо једним од најтежих тренутака. Истерали су нас из наше колевке и сада тамо љуљају свог деликвента, који је све проблематичнији и који прави све већи хаос, који још неко време трпимо, ћутимо, гледамо и питамо се: ”Има ли краја?”.
Има!
Чукур-чесма нас опомиње да они нису узалуд дали своје животе, да су знали за нешто веће и узвишеније, да су знали да се боре за своју слободу, за своју децу, за своју будућност, за свој народ, за своју државу… Мало је народа у свету који су не доживели већ преживели више страдања, погрома, ”олуја”… мало је народа који су више свесно ишли у страдање зарад нечег узвишеног и светог, зарад слободе своје отаџбине, зарад мира и просперитета. Ми нисмо ратовали јер смо хтели нешто туђе, ратовали смо зато што смо починили највећу јерес, а то је да живимо сви заједно у истој држави, као Немци, Италијани, Французи, Енглези, Шпанци, Грци… А због тога су нас убијали, прогонили, спаљивали, сакатили, бацали у јаме…
Доста је било јама! Време је да се пребројимо поново. А има нас… И не плашимо се! Свуда око нас је топло, вруће! Логично, лето је! Али, имам утисак да нас ове јесени чека Михољско лето! Ал’ хајде за почетак да се пребројимо… Има нас! Време је за повратак!
На самом крају, за све оне који не знају…
Çukur на турском језику значи јама…
Аутор: Александар М. Гајић, докторанд историје
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
