Годишњица пуча од 27. марта 1941. године редовно отвара бројна питања. Да ли је све могло да се заврши другачије? Са данашње тачке гледишта, тешко да би било која друга одлука могла произвести толике последице какве је произвела одлука да се организује пуч и обори тадашња Влада. Нема сумње да се ради о догађају који је у доброј мери одредио нашу будућност.
Све је почело 25. марта када Краљевина Југославија, у намери да сачува голи опстанак, потписује Протокол о приступању Југославије Тројном пакту. У југословенској јавности оваква одлука дочекана је на „нож“ и представљена је као капитулација. Нико ван државног руководства није узимао у обзир околности у којима се тадашња држава налазила. Већ неколико година уназад Немачка је стезала обруч око Југославије, са „Аншлусом“ Аустрије она излази на југословенске границе, да би свој обруч у коначници формирала када су Пакту приступиле Мађарска, Румунија и Бугарска. Такође, не треба заборавити још једног југословенског суседа од кога је претила опасност, Италију.
Када се погледа комплетно окружење Југославије, готово све те државе које су биле на југослевенским границама имале су према њој територијалне претензије. На тај начин Југославија је била у потпуности опкољена Силама осовине, а уз то и у економском смислу била је до краја везана за Немачку. Током 1939. године удео Немачке у југословенском извозу износио је рекордних 47.7%. Тиме је Југославија била у опасној привредној, а самим тим и политичкој зависности. Настојећи да смањи немачки притисак, Југославија је покушала повећати робну размену са Великом Британијом.
Како је Немачка апсорбовала 50 одсто југословенске спољне трговине, док је британски део био свега 9 одсто, кнез Павле захтева од Британаца да помогну на том пољу.
Међутим одговор који је добио на најбољи начин осликава циничну британску политику према Југославији. По питању датих југословенских захтева, Енглеска је пристала да повећа увоз југословенских производа у виду 60 ћурки! То говори у каквој ситуацији се нашла Југославија. Нико од великих сила није имао разумевање, Велика Британија, САД и СССР, свака из својих разлога, желе да се на Балкану отвори фронт против Немачке.
Када је реч о југословенској војној моћи, тадашњи министар војске генерал Петар Пешић у свом извештају, на једној од седница Крунског савета, тврдио је да у случају напада Немачке, југословенска војска не би издржала дуже од неколико недеља. Процене су биле да би након пада Љубљане и Загреба, војска била принуђена да се повуче у планине Босне и Херцеговине, где би после шест недеља капитулирала. Тадашњем државном руководству било је јасно да би силина немачког удара била непосредна и неодбранљива. Уз то би стизали напади из суседства, са свих страна. Стога, суочени са конкретним околностима и са могућим последицама, чланови Крунског савета једногласно доносе одлуку о приступању Пакту.
Сам Протокол, у свом формалном смислу сврставао је Југославију међу Силе осовине, међутим суштински, он је гарантовао Југославији неутралност.
Југославија није имала никакве војне обавезе према силама Осовине. То је био услов Југославије да га потпише. Немци су прихватили резерве које је Југославија тражила, тако да су се у Протоколу о приступању Тројном пакту нашле клаузуле које су Југославији гарантовале државни суверенитет и интегритет и обавезу Немачке да неће преко југословенске територије превозити како војне трупе, тако и ратни материјал. На овај начин за Југославију није важио члан 3 Пакта који је предвиђао осталим државама које су приступиле пакту обавезу предузимања непријатељства према силама које су у рату са Осовином. Тако гарантован статус Југославије имао је све атрибуте фактичке неутралности.
Ипак, упркос свим чињеницама и законима логике које су ишле у прилог томе да се приступањем Пакту избегне рат, то се на крају није догодило. Недговорни појединци из војних кругова, потпомогнути страним обавештајним службама, злоупотребљавајући незадовољство народа, организују пуч и обарају Владу Цветковић-Мачек. У данима пре тога Енглези су смишљено подгревали атмосферу у народу. Врхунац је био када се британски државни секретар за Индију Леополд Ејмери, преко Би-Би-Сија обратио српском народу, позивајући га да се одупре немачким притисцима, помињући српску храброст у Првом светском рату, традицију Косова, кнеза Лазара који је изабрао небеско испред земаљског царства…Одмах након пуча, Винстон Черчил изјављује како је Југославија пронашла своју душу.
Када су видели шта су урадили, пучисти шаљу Момчила Нинчића, југословенског министра иностраних послова у Берлин да Немцима саопшти како је пуч унутрашња ствар Југославије и да нова Влада остаје верна Тројном пакту.
Било је касно, већ 6. априла 1941. године Немачка напада Југославију. Овакав авантуризам појединаца коштао нас је државе и милион страдалих људи током рата. Они који су креирали паролу „боље рат него пакт, боље гроб него роб“ су првим авионом побегли за Грчку и одатле за Енглеску, док је обичан народ завршио као роб, а добио је и гроб. Током Другог светског рата сваки 7. Србин је изгубио живот, док, када је реч о Енглезима, сваки 49. Да ли нам је неко касније признао толике жртве које смо дали у борби против антифашизма? Није. Ни током рата, ни непосредно након рата, а нарочито не данас. Народ који је „пронашао своју душу“ је по завршетку рата Черчилу и Стаљину послужио као монета за поткусуривање. Рат се није ни завршио а Енглези који су нас толико охрабривали да се дигнемо против Хитлера су нас продали Стаљину и комунистима.
Догађаји који се везују за 27. март морају увек да нам буду опомена, нарочито када се закомпликује ситуација у којој се држава налази. Слично лудило какво је захватило свет почетком четрдесетих година имамо и данас. На наше очи се мења светски поредак, на тлу Европе је рат, неке од водећих светских држава се налазе у великој економској и социјалној кризи, у таквој ситуацији расту напетости и потези држава каква је наша под посебном су пажњом. Политика коју наше државно руководство креира у оваквим околностима је једина исправна.
Вођена логиком тренутка у потпуности одговара компликованим околностима у којима се држава налази. У тренутку када ходамо по жици, недопустив је сваки вид авантуризма. Зато је за осуду понашање појединих опозиционих првака, а које се уопште не разликује од понашања пучиста. И ови данас, као и они некад, стоје на муци државе. Покушавају да манипулишу националним осећајем народа, реалпочитичке потезе на основу којих настојимо да преживимо представљају као издају и националну трагедију. То је неодговорно и као краjњи резултат може да има озбиљне последице.
Народ не сме да има илузије, свако ко би хтео да сачува државу морао би да води политику каква постоји данас.
Шта значи манипулација националним емоцијама видимо на примеру пучиста, који су се након пуча позивали на континуитет са претходном Владом. Питање које је једном приликом након рата поставио Драгиша Цветковић на најбољи начин осликава свако авантуристичко понашање: „Зар су све жртве које је претрпео народ биле потребне да би један болесно амбициозни генерал (генерал Душан Симовћ, прим. аут.) био годину дана председник Владе?“
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Тојчића можете прочитати овде:
Aleksa Tojčić: Lažna desnica na putu da postane šesta kolona
Преузмите андроид апликацију.
