Недавно je обележен 9. јануар – Дан Републике Српске. И ове, као и претходних година, обележавање овог по Србе значајног датума било је пропраћено уобичајеним антисрпским фолклором политичког Сарајева.
Та хистерија којом се покушава одузети право Србима да обележе годишњицу стварања Републике Српске траје годинама, а нарочито је добила на снази од 2019. године када је Уставни суд Босне и Херцеговине 9. јануар, као Дан Републике Српске, прогласио неуставним.
Њихов однос према 9. јануару пресликава однос који имају према Републици Српској уопштено. Политичко Сарајево континуирано ради на умањивању дејтонских надлежности Републике Српске, што за крајњи циљ има њено укидање и стварање унитарне Босне и Херцеговине, онако како је то предвиђено у „Исламској декларацији“ Алије Изетбеговића. Један од кључних корака у правцу укидања Републике Српске јесте одузимање права Србима да обележавају годишњицу њеног стварања.
Тог 9. јануара 1992. године, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини је донела Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине.
Нешто касније доношењем Устава она је добила назив „Српска Република Босна и Херцеговина“, да би уставним амандманима из августа 1992. понела своје коначно име које и данас носи – Република Српска. Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини познатијим као Дејтонски споразум постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине. Међутим, иако призната, она је након рата годинама оспоравана.
Од 1995. године па до данас, на разне начине Републици Српској су одузете 83 надлежности које су јој по Дејтонском споразуму припадале. Бошњаци се никада нису помирили са њеним постојањем из простог разлога што је она препрека за идеју о стварању унитарне Босне и Херцеговине.
Странка демократске акције (СДА) је 2019. године на својој страначкој скупштини усвојила Декларацију чији су темељни циљеви стварање „Републике БиХ, са Сарајевом као својим главним градом“, наметање босанског језика као „заједничког идентитета свих грађана БиХ“, те жеља за укидањем надлежности ентитета.
Они за ове идеје говоре да су у сврху стварања грађанске Босне, али суштински ради се оживљавању „Исламске декларације“.
На шта би личила та „грађанска БиХ“ најбоље се види у једној од многих порука које нам је Алија Изетбеговић у свом делу оставио: „Нема мира ни коегзистенције између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција… Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју.
Нема лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепције религије“. Овде Алија Изетбеговић поручује оно што сваки познавалац ислама зна, а то је да држава заснована на исламу и шеријатском праву не може да буде ни секуларна ни национална. Из тог разлога Бошњаци се залажу за рушење Дејтона и брисање националних симбола.
Такође забрињавају подаци који указују да Босна и Херцеговина поред тзв. Косова даје највећи проценат добровољаца Исламској држави по глави становника.
Више од било кога другог у Европи. Уз то, Босна и Херцеговина спада у водеће земље по броју повратника са сиријског ратипта. Многи од тих џихадиста који су се вратили узели су учешће у индоктринацији младих радикализованих Бошњака. Познати су у центри за обуку вехабиста попут оног у Горњој Маочи, Шерићима и Жељезном пољу.
То се све одвија под покровитељством сарајевских власти. Последњих година било је и више терористичких напада од којих је најпознатији напад на полицијску станицу у Зворнику када је један полицајац рањен а двојица убијена. Оваква Босна и Херцеговина представља праву „темпирану бомбу“, опасну не само по Србе већ и по саму Европу.
Срби у таквој држави не желе да живе јер знају да би то био крај њиховог постојања.
Онако како се Бошњаци односе према Републици Српској којој нису у стању ни име изговорити (називајући је РС), тако би се односили и према Србима у унитарној Босни и Херцеговини. Тамо где они имају доминацију, Срба више нема. Подсећања ради, пре рата Сарајево је после Београда био град са највећим бројем Срба.
Данас уместо Срба који су ту вековима живели, живе Арапи које су се населили у току и после рата. Етнички мотивисани напади на Србе постају све чешћи. Најсвежији пример тога је када су непознати починиоци у центру Сарајева српским туристима скинули точкове на аутомобилима, док су хулигани пре само пар дана напали децу и њихове родитеље на једном фудбалском турниру. Један од родитеља је избоден ножем. Таква слика би била свакодневница уколико би се спровела идеја о укидању Републике Српске.
Историја је показала да тамо где немају државу – Срби страдају.
Творци Републике Српске су то добро знали. Широм Босне и Херцеговине постоје масовна српска стратишта из периода Независне Државе Хрватске, а у вршењу злочина поред хрватских усташа истакли су се и босански муслимани. На датом подручју постојало је скоро 200 крашких јама у којима су усташе побацале око 40 000 Срба. Србе су убијали где год су за то имали прилику, масовних злочина је било у свим деловима Босне и Херцеговине.
Од Пребиловаца, Придворице, Гаравице код Бихаћа, Старог Брода и Милошевића код Вишеграда, Шушњара код Санског Моста, до Дракулића, Шарговца и Мотика код Бањалуке. За ова стратишта до пре 20 година нико није знао, изузев преживелих и родбине убијених. Комунисти нису дозвољавали да српске жртве буду индивидуализоване како се не би нарушавало „братство и јединство“ нове државе. У складу са тим многе јаме су бетониране а поред њих су стајала обележја на којима је писало да се ради о „жртвама фашизма“, без и једног податка о њиховој националности. Падом комунизма Срби су започели културу сећања коју развијају и данас, суочавајући се са новом ревизијом историје коју спроводе Загреб и Сарајево. Зато је важно да наставимо са обележавањем свих датума који су од значаја за наш идентитет.
Девети јануар, Дан Републике Српске, заузима посебно место у колективном сећању и идентитету српског народа са обе стране Дрине.
Република Српска је наш понос. То је наша највећа победа од краја Првог светског рата. Наш гарант опстанка. Наша брана за стварање шеријатске Босне. Она је и пркос свих убијених Срба током Другог светског рата али и порука нашим непријатељима да нас нису успели истребити. Уз то је и опомена шта нас чека уколико је изгубимо. За Републику Српску се вредело и вреди борити.
Више од 20.000 бораца Војске Републике Српске дало је своје животе како би спречили да Србе обезглављене поново бацају у Саву и Дрину и да њиховим телима пуне јаме. Зато је обавеза свих нас да је чувамо. Република Српска баш као и Израел из идентичних разлога има право на постојање. А политичко Сарајево нека се запита где ће их оваква антисрпска политика одвести.
Тренутно она убрзава процесе повратка изворном Дејтонском споразуму, додатно јача намере Срба да се још више дистанцирају од Сарајева и у коначници показује да је Босна и Херцецговина наметнута и вештачка творевина која искључиво представља тамницу народа и ништа више од тога. Као таква нема никакву будућност.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Тојчића можете прочитати овде:
Aleksa Tojčić: Da li je saradnja države i crkve u suprotnosti sa demokratskim uređenjem?
Преузмите андроид апликацију.
