Već nekoliko godina unazad prisustvujemo renesansi srpske državne politike koja se u velikoj meri ogleda kroz saradnju države i crkve.
Nema državnog praznika koga na zajednički način neće obeležiti predstavnici države i crkve. Pored toga, nema ni značajne odluke koja se treba doneti a da prethodno država nije konsultovala crkvu.
Svedoci smo toga da se u svakoj kriznoj situaciji predsednik države sastaje sa poglavarom Srpske Pravoslavne Crkve kako bi zatražio blagoslov za rešavanje krize. Najsvežiji primer toga je nedavni ponoćni sastanak predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha srpskog gospodina Porfirija. Na tom sastanku, predsednik Srbije je zatražio blagoslov od srpskog patrijarha za rešavanje najveće krize koja se desila na Kosovu i Metohiji još od Martovskog pogroma 2004. godine. Sve ovo se nalazi pod specijalnim napadom naše drugosrbijanske elite kojoj ovakva simbioza države i crvke posebno smeta.
U datim napadima prednjače stavovi da se time narušava demokratija i sekularno uređenje države. A da li je to baš tako?
Predstavnici drugosrbijanske anacionalne elite na sva društveno-politička pitanja gledaju marksističkim očima, pa tako i na religijska. Ovo uopšte ne čudi s obzirom da je ta elita stvorena u vreme totalitarnog sistema komunističke Jugoslavije u kojem nije bilo mesta za Crkvu. Padom Berlinskog zida dolazi do rušenja komunizma, a da bi opstali i zadržali svoje društvene pozicije u novom poretku koji se na razvalinama komunizma stvarao, drugosrbijanci su morali da „presvuku odelo“. Tako više nisu bili otvoreno za komunizam.
Od nekoga ko je u jednom periodu čvrsto zastupao boljševističke stavove, postali su neko ko se zalaže za ulazak u Evropsku uniju, i ko zastupa vrednosti građanske i demokratske države. Međutim ta promena je bila samo deklarativna i prividna, a suštinski oni su ostali isti. Zadržali su identične svetonazore, a što je još važnije, zadržali su iste metode političke borbe. Priroda te elite ostala je nedemokratska i totalitarna. Na osnovu toga i krug političkih neprijatelja im je ostao isti, sa razlikom što se danas ne bore pod maskom Lenjina i komunizma, već pod maskom ljudskih prava, demokratije i građanskih sloboda. Upravo pod tom maskom oni udaraju i na Crkvu. A kako na crkvu i religiju gledaju zapadne zemlje čijim primerima se oni navodno vode? Sasvim suprotno. Na primeru tih država mi možemo da vidimo da religija i demokratija nisu u suprotnosti.
Recimo, SAD su nastale kao federacija verskih zajednica.
Drugi predsednik SAD-a i jedan od Očeva osnivača, Džon Kvinsi Adams, jednom prilikom je za Ustav SAD-a, koji inače služi kao demokratski uzor, rekao: „Naš Ustav je stvoren samo za moralne i religiozne ljude“. Takođe, punih 67 godina zvanični moto SAD-a koji se nalazi i na svakoj novčanici dolara glasi: „Mi verujemo u Boga“ (”In God We Trust”) . Taj Ustav je na snazi i danas i predstavlja najstariji pisani kodifokvani nacionalni ustav koji je u upotrebi. On u svom prvom amandmanu određuje SAD kao sekularnu državu. Osnivači SAD-a su vođeni religijskim uverenjima stvorili politički sistem u kojem je religijia odvojena od države ali ne i od politike što i jeste suština sekularizma. Da li je zbog ovoga Amerika manje demokratska država? Naravno da nije.
Sa druge strane imamo primer Engleske u kojoj je veza između države i crvke još jače izražena.
Engleska je država koja ima državnu crkvu. Engleski kralj, koji je poglavar države, u isto vreme je poglavar i engleske anglikanske crkve. On imenuje nadbiskupa, biskupe i dekane velikih katedrala. Takođe, britanski parlament donosi odluke o bogosluženju u crvki. Među članovima gornjeg doma Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske koji se naziva Dom lordova, pored svetovnih lordova, nalaze se i duhovni lordovi koje čine 2 nadbiskupa i 24 biskupa. Ovde vidimo da Engleska ima čak i određene elemente teokratske države. Da li je onda takva Engleska nedemokratska država? Jasno je da nije. To niko ne dovodi u pitanje.
Slična je situacija i u Kraljevini Danskoj čiji Ustav u članu 4. propisuje da je Evangelička luteranska crkva državna crkva Danske i da kao takva ima pomoć države.
Takođe, mnogi Danci plaćaju crkveni porez od čega se kasnije sveštenstvu isplaćuju plate i penzije, te obnavljaju verski objekti.
Kada je reč o Evropskoj uniji, ne ulazeći u to šta ona danas predstavlja, u njenim temeljima se itekako nalaze religiozne crte što se može najbolje videti iz izjave jednog od njenih osnivača Roberta Šumana, koga je uzgred budi rečeno poglavar Rimokatoličke crkve papa Franja predložio za sveca. On je jednom prilikom rekao: „Demokratija će biti hrišćanska ili je neće biti. Nehrišćanska demokratija potonuće u anarhiju i haos.” Dakle čovek po čijem dokumentu (”Šumanov plan”) je stvorena Evropska zajednica za ugalj i čelik, prethodnica Evropske unije, ne samo da ne vidi ništa sporno u povezanosti države i crkve, već insistira da demokratija može biti isključivo hrišćanska.
Iz svega pomenutog vidimo da povezanost države i crkve ne ugrožava vrednosti demokratije, već štaviše – dodatno je jača.
Drugosrbijanici umesto što na ovo pitanje gledaju očima Karla Marska i Vladimira Iliča Lenjina (dok se ujedno pozivaju na vrednosti zapadnog sveta) neka pogledaju kakav je odnos prema religiji u tim zemljama. Srpska Pravoslavna Crkva kao institucija koja okuplja najveći broj građana Srbije i koja ima ogromne zasluge zbog toga što postojimo danas kao narod, i što uopšte imamo državu, ima svako pravo da učestvuje u društveno-političkom životu ove zemlje. Krajnje je vreme da svi oni koji i dalje napadaju Crkvu što pre prihvate da je Berlinski zid pao. Prošla su vremena kada su njihovi ideološki „očevi“ pucali u ikone, ubijali i zatvarali sveštena lica. Danas je crkva sastavni deo demokratskog života. Čim to prihvate biće bolje i njima i društvu u celini.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Nemanje Zavišića možete pročitati ovde:
Aleksa Tojčić: Zašto je drugosrbijanska elita okrenuta Zagrebu?
Preuzmite android aplikaciju.