Да којим случајем помно пратите политичка и друштвена дешавања и његове актере у државама бивше Југославије, а да апослутно ништа не знате о одлазећем председнику Црне Горе Милу Ђукановићу, само на основу личности које су му дале подршку пред други круг председничких избора могли би да извучете силне закључке о њему и његовој политици.
Пракса да истакнуте јавне, медијске и личности из невладиног сектора, дају отворену подршку неким политичарима пред председнички изборе свакако није никаква новина. Међутим, Ђукановић већ дуже време добија подршку од неких појединаца у Србији, без обзира да ли су у питању избори на којима се кандидује или неки спорни политички потези.
Тако је „Апелом 88“, који је потекао из другосрбијанских кругова у Београду, Ђукановић добио подстрек из српске престонице за отимање имовине Митрополије црногорско-приморске СПЦ спорним “Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница” из децембра 2019. године. Када се огроман број верника у Црној Гори подигао на протестне литије због поменутог закона, та хрпа богобораца и радикалних антитеиста је свим срцем подржавала Мила, упркос томе што је тај закон, касније измењен заслугама министра правде Владимира Лепосавића, противан европским вредностима о праву на имовину, вредностима у које се сви потписници Апела тобоже заклињу.
Међу “88 апелаша” који су пред други круг председничких избора у Црној Гори дали подршку Ђукановићу налазе се и: оснивач и председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду и заменик премијера у Влади Зорана Ђинђића, Жарко Кораћ, новинар Динко Грухоњић, историчар Никола Самарџић, историчар Миливој Бешлин, режисер Вељко Булајић, писац Филип Давид, адвокат и народни посланик у Народној скупштини Републике Србије Александар Оленик и други.
Подршку Милу су упутили и неизоставни Ненад Чанак, кога је премијер Црне Горе у техничком мандату Дритан Абазовић једном приликом оптужио да за свој ангажман од Ђукановића има уговорену новчану тарифу, али и Рада Трајковић, саветница Ненада Рашића, министра у Влади тзв. Косова.
Нико од њих није подржао Ђукановића зато што је он од Црне Горе направио економски моћну државу, зато што је изградио много путева, пруга, болница, домова здравља, школа, зато што се обрачунао са криминалом и корупцијом и створио државу засновану на владавини права, независним институцијама и једнаким могућностима. А имао је и превише времена за то. Ништа од тога наравно није урадио, штавише, криминал и корупција су одлике његове власти. Разлози подршке су јасно идеолошки, јер је Мило Ђукановић неко ко се годинама, још од краја деведесетих, доследно обрачунавао са српством у Црној Гори, са Српском православном црквом, те неко ко је иницирао признање тзв. Косова исте године када је донета одлука о једностраном проглашењу независности у Приштини, као и неко ко је без референдума увео Црну Гору у НАТО. То су све заједнички садржаоци политике Ђукановића и београдских другосрбијанаца.
Занимљиво је и чути аргументе у видео обраћањима за ЈуТјуб канал ДПС-а свих ових (не)људи, да је Ђукановић гарант опстанка грађанске државе, гарант секуларности Црне Горе, њеног чланства у НАТО и останка на путу европских интеграција. Паралелно са тим, покушавају да прикажу Миловог противкандидата Јакова Милатовића као неког про-руског политичара, кандидата СПЦ у Црној Гори и скривеног Великосрбина, са чијим председничким мандатом је пут Црне Горе у ЕУ и опстанак у Северноатлантској Алијанси под знаком питања. Најсмешнији од свих је шаблонски изнет закључак (Соња Бисерко је на пример дословце срицала унапред припремљен текст са папира изговореног за камере) да је Јаков Милатовић кандидат “српско-руског света”.
Политички програм и ставови покрета „Европа сад“, чији је Милатовић један од лидера, потпуно оповргавају тезу другосрбијанских љубитеља Ђукановића. Основна тачка политике „Европе сад“ је посвећеност европским интеграцијама и реформама у Црној Гори, док се чланство у НАТО не доводи у питање. Кад је реч о односу према српском питању, а највише према статусу Косова и Метохије, други лидер „Европе сад“ Милојко Спајић једном приликом је истакао да је однос Црне Горе према тзв. Косову „завршено питање“, тачније да је та тема иза њих и да треба гледати у будућност и европску перспективу Црне Горе. Време ће показати да ли ће он али и тренутни фаворит за председничку функцију Јаков Милатовић остати при овом ставу.
Али знамо ко засигурно неће мењати свој став о независности тзв. Косова. Тог одсуства неизвесности о статусу тзв. Косова у Црној Гори свестан је и премијер Привремених институција самоуправе у Приштини, Аљбин Курти, који је у задњи час пред изборе дао подршку Ђукановићу. Курти је последњег дана марта изјавио да помно прати изборе у Црној Гори који га веома брину и да ће “ако Ђукановићев противник победи, то отворити пут нестанку црногорске нације, доминацији Српске православне цркве, јачању Кремља, слабљењу НАТО-а и коначно до стварања “српског света” и велике Србије”.
Што се тиче Јакова Милатовића, чијој се победи на изборима 2. априла свакако надам (додуше више из разлога радовања паду Ђукановића него свесрдне подршке председниковању Милатовића), остаје да се види какву ће он политику да води уколико постане председник. Остаје трачак наде да ће Милатовић да спроводи баш онакву националну и културну политику каква је најављена од стране свих горе побројаних његових противника, и великих агитатора Ђукановића, и да ти несумњиво паметни и обавештени људи виде и знају нешто што ја не знам.
Аутор: Алекса Грубешић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Грубешића можете прочитати овде:
Aleksa Grubešić: Hod Srbije na tankom ledu međunarodnih odnosa
Преузмите андроид апликацију.
