Србија се већ деценијама суочава са притиском дела међународне заједнице када је реч о питању Косова и Метохије. Они варирају од појачаног, који су подразумевали и примену огољене силе 1999. године, супротне одлуци Савета безбедности Уједињених нација као правно формално највишег органа у међународним односима, па до разних нижих облика притисака и уцена којима политички Запад покушава да принуди Србију да се одрекне дела своје територије.
Тај притисак обухвата и подршку привременим институцијама самоуправе у Приштини да једнострано прогласе независност тзв. Косова 17. фебруара 2008. године, акт иза кога је стао готово читав политички Запад – државе чланице НАТО и ЕУ, као и њима савезничке државе које се налазе под великим утицајем спољне политике најпре САД-а, а затим и других чланица Алијансе и Европске уније. Кажем „готово читав“ јер пет држава чланица ЕУ не следи став Запада да је тзв. Косово независна држава, а то су Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија.
Међутим, предлог француско-немачког споразума за статус Косова и Метохије, о којем се у Бриселу расправља управо у данима када настају редови овог текста, подржан је и од стране тих нама наклоњених држава када је реч о територијалном интегритету Републике Србије, што доводи до потпуно унисоног става политичког Запада о француско-немачком предлогу за решење косовско-метохијског питања.
А што нас даље колективно упушта у дилему како да се поставимо када велики део међународне заједнице, који геополитички доминира Балканом и стратешки окружује Републику Србију, подржава један споразум који се директно тиче Србије, српског народа и наше територије, и шта можемо да научимо из историје и сличних споразума који су пред нас испостављени минулих деценија?
Недавно сам у разговору са једним пријатељем, кога не бих именовао наравно, сазнао много занимљивих ствари о политичкој сцени у Републици Српској Крајини, за време постојања ове најзападније српске државе у периоду од 1991. до 1995. године. Између осталог, сазнао сам да је тај мој пријатељ био једини човек који је у Скупштини Српске Крајине гласао ЗА разматрање плана З-4 (Зе четири)!
Дакле, не прихватање, већ разматрање и улазак у преговоре о споразуму који је тада подржао већи део међународне заједнице, укључујући и представнике Русије, који су данас нама наклоњени по питању Косова и Метохије, и који ни у ком случају не подржавају француско-немачки споразум, нити било које решење које за ову проблематику намеће политички Запад. За мање упућене у садржину и смисао овог споразума, подсетимо се шта је био план З-4.
План З-4 је био нацрт споразума који су израдили амбасадор Сједињених Америчких Држава у Хрватској Питер Галбрајт, амбасадор Русије у Хрватској Леонид Керестеџијанц и немачки дипломата Герт-Хинрих Аренз, представљајући Европску унију у мини-контакт групи. Слово „З” у називу плана означава главни град Хрватске Загреб, а број четири означава учешће САД-а, Русије, Европске уније и Организације уједињених нација.
План је састављен током 1994. године, а представницима Српске Крајине и Хрватске представљен је почетком 1995. Укратко, З-4 је био покушај да се трајно заустави рат у Хрватској, али и да се њиме статусно и међународноправно реши територијално и уставно питање између Хрватске и Српске Крајине. На неки начин на који је касније Дејтонским споразумом решен рат у Босни и Херцеговини, с тим што је статус Републике Српске решен доста повољније него што је З-4 планирао за Републику Српску Крајину. Али и околности су биле другачије.
Осим што је планом З-4 била предвиђена широка аутономија за српску Крајину у оквиру Хрватске, што је подразумевало и институције председника, Владе, скупштине, суда, полицијских снага, затим постојање грба, заставе, посебне валуте, као и права на наплату пореза и склапање међународних споразума, за Србе неповољан део споразума односио се на чињеницу да Српску Крајину на основу плана З-4 не би чиниле све територије које је у тренутку представљања плана контролисала Српска Војска Крајине. Планом је била обухваћена аутономија само за око трећину територије тада самопроглашене РСК. Друга трећина би била моментално реинтегрисана у Републику Хрватску, а реинтеграција треће (источне Славоније и западног Срема) била би извршена кроз две године.
Ипак, иако овај план на први поглед никако није одговарао Србима у Крајини и исти просто није могао бити прихваћен, високи државни званичници тог времена, попут Хрвоја Шаринића, сведоче да се план нимало није допадао ни хрватском председнику Фрањи Туђману, будући да је његов циљ била потпуна контрола над целовитом Хрватском.
Туђману је тај план првом и предочен 30. јануара 1995. године. Свестан да Хрватску увелико признаје велики део међународне заједнице, као и да Републику Српску Крајину не признаје нико, укључујући ни Савезну Републику Југославију, која истини за вољу Крајину на разне начине материјално и у људству помаже, Туђман прихвата преговарачку платформу за овај план. Прихватањем преговарачке платформе, али не и прихватањем споразума какав је предочен, Туђман „пребацује лопту у противнички терен“ са надом да ће српски представници у Крајини одбацити предочени план и тако Туђману дати алиби за војне акције које су увелико биле у плану.
Да се вратимо сада на пријатеља са почетка текста и моменат када долази до одлучивања да ли приступити разматрању плана З-4. Фебруара 1995. године сазива се Скупштина Српске Крајине само са једном тачком дневног реда – поменути план.
Након свих говорника који су чврсто стали на позиције да само разматрање поменутог плана треба одбити, једини говорник и човек који је гласао ЗА разматрање плана у свом говору указао је на потенцијалне последице које би овакав инертан чин одбијања сарадње са усаглашеном међународном заједницом, коју понављам чине представници САД-а, Европске уније, Русије и Организације Уједињених нација, проузроковао. Последице које је указао су управо етничко чишћење које је српски народ доживео у злочиначкој акцији Олуја само неколико месеци касније.
Руководство Републике Српске Крајине и Скупштина Српске Крајине, потпуно несвесни међународних околности у којима се налазе, несвесни снага којима располажу, преувеличавајући снагу Војске Републике Српске и њихову способност и вољу да приступе одбрани Српске Крајине у случају напада оружаних снага Хрватске, а највише у заблуди да је Савезна Република Југославија и њена војска у могућности да приступи отвореном рату са једном међународно признатом државом и поготово са НАТО који тада контролише ваздушни простор Хрватске, одлучује да одбаци разматрање плана 3-4 и себе тако стави у позицију неконструктивне стране у преговорима.
Узалуд је било што су том човеку и мом пријатељу касније дали за право. Сам градоначелник Книна у време „Олује“, Драго Ковачевић, лично му је признао да су му у колони избеглих крајишких Срба на путу за Београд у мислима биле његове речи са говорнице Скупштине Српске Крајине тог фебруара 1995. године. Ипак, за накнадну памет било је касно. Непоправљива штета је начињена и огроман број Срба био је прогнан са својих вековних огњишта.
Изузетно је важно зато разумети процесе и дух времена у којем се живи, и с тога деловати у складу са околностима и политиком могућег. То нажалост није одликовало руководство Српске Крајине иако су по правди и праву они за своје активности одбране српског народа у Хрватској током деведесетих, поучени ониме што се дешавало са Србима у време НДХ-а од 1941. до 1945. године, имали пуно право.
Зашто на крају доводим Републику Српску Крајину и План З-4 у контекст са Косовом и Метохијом и француско-немачким споразумом? Па управо конструктивност и воља за преговорима је основна поставка коју од Београда и Приштине захтевају представници политичког Запада.
Интервју портала „Косово онлајн“ са известиоцем Европског парламента за Косово, Виолом фон Крамон, донео је њен став да ће „страна која одбије француско-немачки споразум или страна која није конструктивна бити све више изолована“. Иако Виола фон Крамон није у тој мери значај фактор на међународном плану, њу треба схватити као преносиоца поруке а њене речи примити веома озбиљно.
Учешће у преговорима и разматрање споразума који су нам предложени (а често и испостављени), омогућава Србији да наша страна, како се то често каже „буде за столом, а не на столу“. То не значи да ће председник Вучић или неки други представник Србије потписати или пристати на нешто што није у складу са националним и државним интересима, већ да ће самим учествовањем у преговарачкој платформи и спремношћу на дијалог показати конструктивност, и тако избити алиби том делу међународне заједнице за санкције, изолацију или било које друге штетне последице према нама.
Свет више није униполаран као што је био деведесетих, када Србима западна политичка хемисфера, након пада Берлинског зида у својој пуној историјској доминацији, није била нимало наклоњена. Русија се тада и сама борила за свој опстанак (као што то можда чини и данас), са разликом што је зарад својих интереса следила политички вектор САД-а и њених савезница, и тако се придружила санкцијама које је Савет безбедности Уједињених нација увео Савезној Републици Југославији 1992. године.
А видимо и да је учествовањем у изради плана З-4, Русија суштински подржавала решење за Републику Српску Крајину. То данас наравно није случај са Косовом и Метохијом, али геополитичка нужност коју условљава доминација политичког Запада на овим просторима обавезује Србију да на сваки начин сарађује са фактором чија моћ може значајно да утиче на будућност Србије као државе, али и будућност и благостање свих њених грађана.
Пример плана З-4 и исход Републике Српске Крајине, као и све друге ултиматуме са којима се Србија суочавала током читавог прошлог века, треба да имају у виду не само политичке елите и представници политичких странака, већ и сви грађани Србије у тренуцима када олако доносе закључке о предлозима споразума и пре свега преговарачкој платформи која се пред нама налази.
Аутор: Алекса Грубешић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Грубешића можете прочитати овде:
Aleksa Grubešić: Slučaj Daniela Smita i antisrpska propaganda dnevnog lista „Danas“
Преузмите андроид апликацију.
