Попис становништва у Републици Хрватској који је спроведен прошле, а чији су коначни резултати објављени тек крајем септембра ове године, показао је да је тренд смањења грађана ове државе од 2011. године (када је званични попис последњи пут спроведен), довео до поражавајућег биланса од 413.056 или 9,64% становника Хрватске мање. Први пут од своје самосталности, Хрватска данас има испод 4 милиона становника и тај број на основу пописа износи 3 871 833 душа.
Лош друштвени стандард, неповољна економска слика у држави, велика незапосленост и општи наталитетни пад у Хрватској не погађа само Хрвате, као велику већину становништва ове државе, већ и Србе, чији се број временом процентуално, па и номинално, све више смањује.
И док Хрвати своју матицу напуштају највише због поменутих проблема, које прате олакшани услови за радну и боравишну визу грађана ове најскорије чланице ЕУ (Хрватска је последња придружена чланица од 2013. године), Срби се суочавају и са неким другим проблемима, међу којима су и они идентитетске и културолошке природе.
Не улазећи у саму срж проблема са којима се Срби у Хрватској суочавају кроз скоро читав прошли век, у два рата притом бивајући жртве прогона, етничког чишћења и геноцида, сам поглед на попис показује да у Хрватској данас живи 3,20% Срба (што је за 1.16% мање од пописа из 2011. године, када нас је било 4,36%), али и да православаца има 3.32%, што значи да нису сви православци Срби, да има и оних који се изјашњавају као Хрвати, па можда и као припадници неканонске и непризнате тзв. Хрватске православне цркве.
Или се просто уопште национално не декларишу, будући да осете директан или латентан притисак да се слободно национално изјасне, исти притисак какав су дуго осећали и Срби у Црној Гори када је на ред дошло питање о националном изјашњавању у овој држави.
И сад када смо се суочили са неким декадентним чињеницама и бројкама, долазимо до суштине ове анализе, а то је како реагују институције Републике Хрватске на овакав резултат пописа? Да ли тако што ће побољшати привредну активност, омогућити боље услове живота за своје грађане, довести инвестиције у места широм Славоније која се немилосрдно празне, и тако (у мери у којој је то могуће, спутани процесима неминовне глобализације која подстиче људе да одлазе без обзира на услове који постоје у њиховој матичној држави) спречити масован одлазак њихове омладине у Берлин и Даблин, који постају други и трећи највећи хрватски градови?
Или ће изабрати да се обрачунају са ћириличним писмом у Вуковару, имајући у виду да је број Срба у овом пограничном граду (узгред и мојем родном месту) први пут у историји пао испод 30% и тако дао правне и уставне основе челницима градске власти да легално затворе за њих тешко поглавље имплементације ћириличног писма у вуковарску свакодневицу? Лако сте погодили, реч је о другој опцији.
Као што нас више не изненађују вести о изливима усташтва у редовима фудбалске репрезентације Хрватске, тако није изненадила ни вест од 29. децембра да је Градско веће Града Вуковара изменама Статута овог града, у смислу одредби које се односе на званичну употребу српског језика и ћириличког писма, укинула ћирилицу из званичне употребе на подручју Града Вуковара.
Иако већ годинама, када су према попису из 2011. Срби чинили преко трећине становништва овог града, ове одредбе ниси примењиване (па се тако сећамо сцена агресивног лупања табли са ћириличним натписима на институцијама Републике Хрватске), градска власт на челу са председником Домовинског покрета Иваном Пенавом, једва је дочекала резултате пописа како би зацементирала статус ћирилице у овом граду.
Укидање ћирилице не осликава однос према Србима у Хрватској и Вуковару, можда ће неко рећи, али у светлу дугорочне хрватске политике и политике званичног Загреба према Србима у тој држави, тај потез јасна је порука и евоцира један темељно зацртан континуитет.
Континуитет тежњи да се Срби у Хрватској сведу на што мању меру, у сваком погледу, и средствима која су у том тренутку могућа и дозвољена. Она су некада легална, а некада и нелегална, и све зависи од околности у којима се спроводе. На крају, ћирилица није само српско писмо – она је и званично писмо Европске уније, наднационалне организације чији је Хрватска члан, чиме она показује да нимало не баштини европске вредности у које сви воле да се куну.
Само поређења ради, у Суботици се 11. јуна 1993. године, у јеку рата између Срба и Хрвата на простору данашње Републике Хрватске, у званичну употребу тог града уводи хрватски језик, док у том тренутку Хрвати чине 11% становништва овога града. Данас је тај број етничких Хрвата пао на 9%, а хрватски као званични језик је опстао у употреби на територији Града Суботице. У целој Србији се данас у службеној потреби користи чак 11 језика националних мањина, чиме се Србија сврстава у ред водећих земаља у Европи када је реч о овом виду заштите људских и мањинских права.
Нама на част и понос а њима на вечни стид, којег нажалост немају, а што је велики Јован Дучић још 1942. године добро описао у својој чувеној песми.
Аутор: Алекса Грубешић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
