Латинка Перовић, чувена историчарка и бивша секретарка Централног Комитета Савеза Комуниста Србије (ЦК СКС), напустила је политичку, научну и животну сцену 12. децембра 2022. године, у осамдесетдеветој години живота.
Одласком жене, која је у друштвеном и политичком животу Србије била присутна још од 60-их година прошлог века, остало је упражњено место неформалног идеолошког вође и сиве еминенције политичког и културног миљеа у српском друштву, сада већ познатог по колоквијалном називу „друга Србија“.
У таквом миљеу, имајући у виду њен утицај и допринос профилисању вредносних идеја либералне левице, чувена историчарка важила је за некрунисану „мајку друге Србије“.
Пре него што пређем на суштину овог текста, желим да појасним сам термин „друга Србија“ који често може да се чује у јавном дискурсу, а чије значење мало ко разуме.
Из тог неразумевања проистиче закључак да постоји и нека „прва Србија“, а она заправо не постоји. Не постоји зато што је појам „друга Србија“ скраћена верзија синтагме „другачија Србија“ и нема никакве везе са редним бројем. Самим тим не може да се дефинише шта спада у „прву Србију“ и које су њене карактерне одреднице, али се врло јасно може дефинисати шта је идеолошка поставка „друге Србије“ и фамозних другосрбијанаца, а према томе и који су њихови водећи представници у нашој држави и друштву. Настала као група интелектуалаца у оквиру „Београдског круга“, другу Србију је један од њених идеолога и аутор другосрбијанског манифеста „Философија паланке“ Радомир Константиновић, дефинисао као „Србију која се не мири са злочинима“. Временом ће се испоставити да се не мири само са српским злочинима.
У покушају да поједноставим главне правце мисли и деловања другосрбијанаца, издвојио бих следеће њихове ставове, који се овим списком не исцрпљују: сваљивање кривице за ратове деведесетих и распад СФРЈ превасходно на Србију и српски народ, правдање агресије НАТО на Србију 1999. године, залагање за укидање Републике Српске (уз агитацију да се призна тзв. геноцид у Сребреници) и стварање унитарне Босне и Херцеговине изменом Дејтонског споразума, подржавање једнострано проглашене независности тзв. Косова, залагање за већу аутономију Војводине или чак давање статуса републике овој српској аутономној покрајини, безуслован пут Србије ка евроатлантским интеграцијама (чланство Србије у ЕУ и НАТО без обзира на услове које Србија треба да испуни), подршка ауторитарном режиму Мила Ђукановића у Црној Гори, неутемељена русофобија (а данас често и мржња према Кинезима – синофобија) уз фанатично подилажење свим вредностима које долазе са западне политичке хемисфере, итд.
Списак идеолошких и политичких ставова другосрбијанаца је подложан променама највише из разлога што се њихова идеологија калеми на ставове глобалистичке и лево-либералне мисли и праксе која потиче са политичког Запада. Као што је Латинка Перовић, некада перјаница комунистичке номенклатуре у Србији и Југославији, лако променила комунистички дрес и обукла либерално-западни који је носила до краја живота, тако су и њени и ставови свих њених идеолошких сабораца увек били подложни променама. Једина константа је да су они увек били у корену антисрпски и супротстављени српским националним интересима.
Један од носилаца другосрбијанске мисли и Латинкин доследан идеолошки парњак (данас и потенцијални наследник), јесте њена колегиница, историчарка и редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, Дубравка Стојановић.
Професорка Стојановић је врло кредибилна историчарка, са мноштвом научних радова и издатих монографија који су врло научно и чињенично утемељени. Баш зато изненађује њен иступ на трибини у Новом Саду у оквиру 22. фестивала „Улице против фашизма“, коју су организовали Антифашистички фронт „23. октобар“ и Антифашистичка акција Нови Сад, а поводом 9. новембра, Светског дана борбе против фашизма и антисемитизма. На поменутој трибини, професорка Стојановић је изнела тезу да је, цитирам, „национализам у бившој Југославији кренуо из Србије, а да су национализми у осталим републикама били реакција на национализам из Србије“.
Односно, грешим. Био бих изненађен овим ставом угледне историчарке Стојановић када не бих знао која је идеолошка основа са које она полази, и да су изгледа субјективни ставови и политички погледи пречи од чињеница и истине. А истина овде гласи управо супротно!
Истина је да је националистички (а у неким елементима и шовинистички) МАСПОК узео маха у Загребу 1971. године, када је из врха ЦК СК Хрватске тражена независност за Хрватску. Истина је и да је на Косову и Метохији током целог трајања СФРЈ бујао албански национализам и сепаратизам, који је кулминирао „студентским протестима“ 27. и 28. новембра 1968. (што се поклапа са празником Дан албанске заставе) и 1981. године, протестима који су били само маска за масован одзив албанских националиста и иредентиста.
Па ако већ говоримо о српском национализму и његовој појави почетком и средином 80-их година, он може само да буде реакција на претходно поменуте. А највише, поврх свега, може да буде реакција на Устав СФРЈ из 1974. године који је поделио и парализовао Србију до те мере да она као република није могла да доноси никакве одлуке без аутономних покрајина Војводине и Косова и Метохије, који су фактички постали републике у републици. Тај Устав је, замислите, био масло једног националисте, који се лажно крио под плаштом комунисте и творца социјалистичког самоуправљања – словеначког националисте Едварда Кардеља.
Све ово не би било толико страшно да о „погубном српском национализму као узрочнику распада СФРЈ и сукоба 90-их“, професорка Стојановић није причала на трибини посвећеној Светском дану борбе против фашизма и антисемитизма, који се обележава 9. новембра, у знак сећања на „Кристалну ноћ“ у нацистичкој Немачкој која је започела 1938. године.
Зато се питам какве везе има српски национализам са темом ове трибине?
Зашто професорка Стојановић није поменула рацију у Новом Саду 1942. године и геноцид у НДХ над Јеврејима и Србима, већ је инсистирала на Милошевићу, СПЦ, Меморандуму Српске академије наука и уметности? Можда зато што се јула 2020. године успротивила давању назива улице у Земуну по Благоју Јововићу, човеку који је у Аргентини, дугом руком правде, ликвидирао поглавника НДХ-а Анту Павелића, што Дубравка Стојановић евидентно сматра злочином.
Да моја теза о Дубравки Стојановић као наследници Латинке Перовић није произвољно и паушално изнета, показује и текст који је за другосрбијански портал „Пешчаник“ професорка Стојановић посветила Латинки, 15. децембра 2022. године, под називом „О Латинки, онако како она не би волела“, у којем је истакла колико је велики утицај госпођа Перовић имала на њу у животу и раду. И то је сасвим у реду и лепо. Свако треба да има својеврсног ментора и научног ауторитета који ће га водити кроз каријеру и рад, и усмеравати да не прави грешке које је тај исти ментор правио у свом деловању.
Међутим, на поменутој трибини, Дубравка Стојановић је својим иступањем изашла из оквира научног деловања и изношења чињеница и утонула у чист субјективни и идеолошки доживљај српског национализма и узрока за распад Југославије.
Урадила је то на исти начин као што је радила и њена менторка када је у својим небројеним јавним интервјуима и иступима за све негативно у Југославији кривила искључиво „великосрпски национализам“ и тежњу елита у Србији да створе некакву „велику Србију“. Ти ставови имају своју подлогу и корене још у коминтерновској политици која је дефинисана на IV конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену (Дрезденски конгрес), где је званично осуђена „великосрпска угњетавачка буржоазија“, а границе распада тада Краљевине Југославије дефинисане баш онако како је то касније учињено АВНОЈ-ем и како је примењено деведесетих година двадесетог века.
Српски национализам до средине 80-их (неко ће рећи да је сахрана бившег шефа ОЗН-е и другог човека комуниситичке Југославије, Александра Ранковића 1983. године, први вид испољавања национализма у Србији) је фактички непостојећи и теза да је он био генератор за поделе, а национализми осталих република само реакција на њега, је озбиљна релативизација и извртање истине којој ћу увек и на сваком месту да се успротивим, па макар она долазила и од научног ауторитета који претендује да буде нова „мајка друге Србије“.
Аутор: Алекса Грубешић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Грубешића можете прочитати овде:
Алекса Грубешић: Главни проблем у Хрватској – српска ћирилица!
Преузмите андроид апликацију.
