За Петроварадинску тврђаву везане су многе приче и легенде. За неке се показало да су тачне, а за неке да су потпуна бесмислица.
Најпознатија легенда која је везана за Петроварадинску тврђаву је она о „али“, великом змијоликом чудовишту које живи у подземним тунелима и дави све оне несрећнике који би у тим ходницима залутали.
Ова легенда се поткрепљује и народном песмом „Кад је ала војника заклала“, која се некада певала на овим просторима.
Легенда је настала тако што је наводно 1925. године, за време краљевине Југославије, подофицир Жарко Бојовић родом из Црне Горе у свађи убио свог земљака, па да не би дошло до крвне освете, породици убијеног је јављено да је он грешком ухапшен и затворен у подземље Тврђаве, одакле је покушао да побегне, али је наишао на неман која га је удавила.
Али откуд ала на Петроварадинској тврђави?
Појава овог створења везана је за друге две легенде.
Према првој, за алу на Петроварадинској тврђави криви су Турци који су поражени приликом опсаде Петроварадина 1694. године, па како би се осветили за пораз у тајности су допремили у врећама младунчад тропских змија, гуштера, крокодила и других гмазова те их пустили у тунеле. Хранећи се свим и свачим, гмизавци су достигли огромне размере.
Друга каже да је Аустроугарска царица Марија Терезија била љубитељ и колекционар бизарних предмета и створења, па је далеко од очију бечког двора и јавности, за „своју душу“ направила зоолошки врт несвакидашњих створења, управо на Петроварадинској тврђави.
Истина је да на Петроварадинској тврђави јесте једно кратко време било покушаја да се формира зоолошки врт, али је то било крајем педесетих година 20. века, много година након Турака и Марије Терезије.
Овај покушај формирања новосадског, односно петроварадинског зоолошког врта по угледу на онај у Београду, на Калемегдану сада је углавном већ заборављен. Наиме, тада је у шанчевима између Доње и Горње Тврђаве било је смештено неколико десетина дивљих животиња.
Није познато одакле су животиње доведене, али јесте да је Новосадски зоолошки врт био скромнији од престоничког. Настањивале су га углавном животиње са наших подручја – вукови, срне, медведи, али ту су биле и пуме. Биволи су могли слободно да се крећу у својим посебним шанчевима.
Према сећању оних који су имали прилику да посете овај зоолошки врт на Петроварадинској тврђави, ту је био смештен и један вук, не баш репрезентативног изгледа, јер вукови са летњим крзном баш и не изгледају богзна како.
Зоолошки врт је убрзо затворен, а од идеје да Нови Сад добије свој зоолошки врт се одустало, иако је ова идеја касније још неколико пута покретана.
Следећу легенду о Петроварадинској тврђави је најбоље да прескочите уколико сте пасионирани љубитељ животиња, посебно мачака.
Наиме, сви знамо да постоји веровање да мачка има девет живота, а наводно управо то је коштало живота многе мачке у околини Петроварадинске тврђаве.
Према легенди, како би обезбедили дуговечност Петроварадинске тврђаве тадашњи градитељи су у темеље зидина и грађевина уграђивали живе мачке.
Они који препричавају ову легенду своју тврдњу поткрепљују аргументом да мачке које обитавају на Петроварадинској тврђави као да то знају, те ако обратите пажњу, приметићете да су оне скоро увек на великом степеништу које води ка кули са сатом.
Да нису само мачке завршиле у зидинама Петроварадинске тврђаве говори један други мит, који каже да су и градитељи који би преминули или настрадали током радова били затрпани и остављени на месту где их је смрт затекла.
Према овој легенди за време изградње тврђаве дневно је умирало између 50 и 70 радника, а како су поједини лагуми Петроварадинске тврђаве дубоко испод земље, није увек било могуће извући тело преминулог на површину.
За ове тврдње никада нису нађени писани трагови у архивским списима Петроварадинске тврђаве, нити су вршена антрополошка ископавања која би доказала овај мит.
Но, отуда вероватно потиче често погрешно употребљен назив „катакомбе“ за тунеле испод Петроварадинске тврђаве.
Наиме, „катакомбе“ је првобитно био назив за локалитет са ранохришћанским гробљем крај данашње цркве Св. Себастијана у Риму. Данас се пре свега мисли на подземно гробље у којима су сахрањивани стари хришћани, често великих димензија, нарочито у ранохришћанско доба.
За тунеле испод Петроварадинске тврђаве је боље рећи „подземне војне галерије”, јер оне то управо и јесу – војне комуникационе галерије, намењене одбрани тврђаве од непријатеља.
Мада, ако су заиста мање срећни градитељи тврђаве остали у лагумима…
(Крај првог дела)
Преузмите андроид апликацију.
