Насеље смештено између Телепа, Сајмишта, Грбавице и Лимана често мешају са суседним квартовима са којима се граничи.
Читав простор који данас препознајемо као Адамовићево насеље, заједно са делом Телепа, некада се називао Дарњијево насеље по угарском министру Игњату Дарњију.
Насеље је почело да се гради након 1921. године. При изградњи, насељавали су га претежно слабије ситуирани Мађари, а назив Адамовићево насеље добило је тек 1927. године по угледној породици Адамовић, односно Александру Шандору Адамовићу који је за то време учинио велика дела за своје комшије.
Он је на овом делу градске периферије подигао велики расадник што је знатно унапредило виноградарство на том подручју.
Једна од најзначајнијих градских установа која се налази у овој четврти је Хигијенски завод АП Војводине. То вам је оно место где сви идемо да извадимо санитарну књижицу уколико нам је из неких разлога потребна, те место где нас одабрани лекар пошаље да извадимо крв или неке друге налазе.
У дворишту основне школе “Васа Стајић“ деценијама се окупља омладина која одмерава своја спортска умећа на фудбалском терену.
Иако се двориште школе, након што се она затвори, закључава, млађим становницима овог кварта ни најмање не смета да прескоче ограду и “заблеје“ на трибинама када падне мрак.
На Адамовићевом насељу се, такође, налази и Средња медицинска школа “7. април“.
Од саме школе познатији је једино паркић поред исте. Он не само да је омиљено место у којем школарци проводе велики одмор, већ је и један од првих избора свих родитеља који крену у шетњу са малом децом.
Овај крај до скоро је био карактеристичан по великом броју кућа са пространим двориштима, те миру какав се могао наћи у мало делова Новог Сада. Ипак, ни ово насеље није заобишла новоградња, па је све више тих, истих мирних, дворишних оаза, замењено вишеспратницама.
Мештане, који су имали среће да живе у близини пекаре “Европа“, свако јутро пробуди мирис свежег, тек испеченог пецива. Није ли то најбоља мотивација за устајање из кревета и амбициозан почетак новог дана?
Младе девојке које шетају овим крајем често застану поред излога у Улици цара Душана јер им пажњу привуку нестварне креације једне од најпознатијих новосадских дизајнерки Мирјане Вујчић.
Некада, када још није био изграђен Булевар Европе, ми смо као деца са бакама и декама често пешачили преко раскопаних телепских улица како бисмо дошли до једне од првих “Слатких кућа“ у Новом Саду, која се налазила на Адамовићевом насељу.
Тада су овакве продавнице биле ретке и представљале су право мало царство за најмлађе, јер се подразумевало да када се упутите у ту продавницу, због приступачнијих цена, купите много више слаткиша него на било ком другом месту.
Ресторан “Двор“ је најпознатији локал у овом кварту, а слободно можемо рећи и околини. У њему је направљен идеалан баланс традиције и праћења савремених трендова што се може приметити како у њиховом менију, тако и у самом амбијенту ресторана.
Приликом урбанизације Новог Сада, на овом подручју никао је и Булевар Европе. О бројним локалима који су се отворили у скоро изниклим зградама нема потребе ни да причамо. На подручју које је некада било рурално, сада можемо пронаћи најразличитије ресторане, продавнице разних намена, фитнес центре итд…
Овим завршавамо наш кратак обилазак старог новосадског насеља, а најлепше смо оставили за крај.
Жила куцавица Адамовићевог насеља свакако је Народна кухиња Црвеног крста Града Новог Сада која радним данима избацује преко 300 куваних оброка за све оне који нису у могућности да сами себи обезбеде оброк у току дана.
Управо овде се налази сам епицентар онога на шта смо поносни, онога шта нас чини Новосађанима, а то је међусобно помагање и брига о онима који у неком моменту нису у стању да се побрину сами за себе.
Преузмите андроид апликацију.
