Поносито име Српска Атина, Нови Сад је понео још током 19. столећа када је представљао културно седиште целокупног српског етничког корпуса. Временом, град се ширио, а упоредо са културним растао је и његов економски значај. Данас је то други по снази економски центар у Србији и место у коме запосленост има једну од највећих стопа раста, не само у нашој земљи већ и региону.
Међутим, није то увек било тако. Нови Сад је након Другог светског рата такође имао динамичан раст запослености. Управо у том периоду изграђени су индустријски гиганти у којима су радиле десетине хиљада Новосађана. Победа, Југодент, Новкабел, само су нека од имена тих привредних субјеката по којима је наш град био препознат као важан индустријски центар бивше државе.
Деведесетих година прошлог века уследио је период санкција. Већина тих предузећа тада је стагнирала или бележила губитке, да би након „петооктобарских“ политичких промена у земљи нове „демократске“ власти одлучиле да „ставе катанац“ на фирме од којих је Нови Сад живео. Тиме су десетине хиљада радника „истеране на улицу“, наш град је економски осакаћен, а капацитети за његов даљи развој драматично су смањени.
Можемо слободно рећи да је у том периоду од 2000. до 2012. године град више животарио него што је, користећи све своје изузетне потенцијале, живео и развијао се.
Да ствар буде још и гора, нови градоначелник Новог Сада након Петог октобра, Бора Новаковић и покрајински премијер у два мандата Бојан Пајтић, не само што су са својим сарадницима „ставили катанце“ на старе гиганте, него током целокупног период своје владавине нису успели да доведу нити једног озбиљног инвеститора у производњи.
Није изграђена ни једна фабрика, која би обезбедила нова радна места и бар делимично ублажио ту лошу привредну слику града.
Ако су покрајинске и градске власти деведесетих година прошлог века у санкцијама имале оправдање за недостатак било каквих значајнијих економских резултат у Новом Саду, онда њихови „демократски“ следбеници то свакако нису.
Санкције су биле укинуте, економске кризе није се још ни назирала, али њихови резултати су ипак изостали.
Неспособност или још горе, злонамерност, нових досовских властодржаца, спречила их је да те некадашње носиоце новосадске привреде поново подигну.
Нови Сад је тада преживљавао искључиво због чињенице да је универзитетски центар северног дела Србије и да је административни центар покрајинских власти. Односно, доминантан послодавац био је државни и јавни сектор, а хиљаде студената који би већ крајем августа пристизали у Нови Сад, средствима добијеним од родитеља, одржавали су Српску Атину у животу.
Доласком Српске напредне странке на власт, у Србији и Новом Саду, 2012. године ствари су се почеле драматично мењати.
Премијер, а касније и председник Републике Србије Александар Вучић ставио је акценат своје економске политике на производњу, а не потрошњу.
Приоритет је постао отварање нових фабричких хала, а самим тим и нових радних места у Србији. Исти сценарио имали смо прилику да видимо и у Новом Саду.
Градоначелник Милош Вучевић је добро разумео да без снажне привреде Град Нови Сад нема будућност.
Кренуло се у борбу за привлачење страних инвестиција и отварање нових радних места. Убрзо, резултати су постали очигледни. Хиљаде људи добило је посао у новоотвореним фабричким погонима, Аптива, Лира, Континентала, фабрике чоколаде, итд.
Отварање више хиљада радних места у Новом Саду изазвало је ланчану реакцију. Новчана маса у градским финансијским токовима значајно се увећала што је индиректно подстакло нови талас запошљавања, овај пут у услужном сектору града.
Новозапослени Новосађани своја примања су трошили у угоститељским објектима, фризерским и козметички салонима, малопродајним објектима, итд. Захваљујући томе, градски предузетници су повећали промет и приходе, што је изискивало потребу ангажовања нових радника.
Данас Град Нови Сад има више од 158 000 запослених.
Вратимо ли се девет година уназад уочавамо да је 2012. године у Новом Саду радило 130 000 људи. Скок од готово 28 000 новозапослених јасан је показатељ успешне економске политике председника Александра Вучића, Владе Републике Србије и градоначелника Милоша Вучевића.
Синергија свих инстанци власти у земљи, са циљем да се постигне заједнички циљ, показала се као благодетна. А сви они, који су говорили да се Град Нови Сад и АП Војводина не могу адекватно развијати због некаквих, само њима знаних, ограничења из Београда, показали су да им је „аутономаштво“ искључиво било покриће за сопствени нерад, неспособност, а неретко и лоповлук.
Драматично смањење незапослености донело је грађанима још један важан бенефит, а то је раст зарада.
Како се потражња за радницима увећала, скочила је и цена рада. Најбољи показатељи тога, можда и репрезентативнији од сваке статистике, постали су натписи на трафикама и другим малопродајним објектима.
Prednosti života u Novom Sadu: Tendencija nulte nezaposlenosti
Пошто примања запослених у том сектору углавном спадају међу најнижа у земљи, неретко смо у излозима тих објеката могли да видимо истакнуте натписе: „Тражи се радник“ плата двадесет и нека хиљада динара. У последње време Новосађани су могли да запазе исте те цедуље само са натписима различите садржине. Радници се и даље траже, али понуђена плата је неретко већа од педесет хиљада динара.
Просечна плата у нашем граду те 2012. године била је 47.502,00 динара. Месеца августа 2021. године просечна зарада у Новом Саду износила је 73.098,00 динара.
Процентуално гледано приходи Новосађана су у протеклих девет година увећани за више од 50%. Управо је то показатељ историјских промена у нашем граду. И никако их не можемо приписати случајности, већ визији и мукотрпном раду.
Милош Вучевић ће остати упамћен као градоначелник који је, између осталог, променио привредну структуру свог града.
Не само да је у његовом мандату, након безмало више од три деценије, отворена прва фабрика у Новом Саду, него након ње још пет. Нови Сад је од града потрошње, у коме се отварају само тржни центри, постао град производње, моћних привредних субјеката чија имена изазивају поштовање широм света.
За то време они који у Новом Саду, током свог мандата, нису отворили нити једну фабрику, критиковали су оне који су их отворили шест.
Обично су износили фразе о томе да су у тим фабрикама тешки услови рада, да су ниска примања, да је садашња власт неспособна итд.
Новаковић, Пајтић и остали, као да су доживели колективну амнезију, односно, као да су заборавили како је град изгледао у њихово време. У ствари нису заборавили. Добро се они сећају тога да су плате тада биле 50% ниже и да је у граду живело 28 000 запослених мање него данас.
Али се сећају и нечег другог, нечег што им је очигледно важније од тих „тривијалних“ статистичких података. Сећају се тога да су тада они били на власти и да им је било изузетно пријатно док су уживали у бенефитима и материјалном благостању које им је та иста власт донела.
Очигледно им је тај осећај важнији од било каквих статистичких података, као што им је и повратак у функционерске фотеље важнији од било чега другог. Поготово од једне „баналности“ као што је добробит Новосађана.
Аутор текста: Срђан Граовац, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
