Фрушка Гора је вероватно најлепша у јесен. Увек се радујем када путем за Нови Сад могу да видим све нијансе златне на њеним падинама.
У последње време је из Срема најбрже стићи преко Врдника, па обновљеним Гребенским путем до Иришког венца. Овај пут се ретко користио за време мојих студентских дана због катастрофалног стања коловоза. Тадашња студентарија из сремских места јурила је по знање и академско звање новосадских факултета преко Иришког венца и неретко се шегачила како ће можда наша деца дочекати градњу чувеног тунела кроз Фрушку Гору, који је обећавала свака власт у претходних тридесет година.
Човек би помислио да се ради о развоју аутентичног српског свемирског програма, а не о градњи аутопута какви се данас граде у сваком ћошку Србије.
Управо у част тог нашег студентског шегачења у последње време максимално успорим када дођем до градилишта са ког је кренула изградња Фрушкогорског коридора, да још једном уверим себе да ћемо ускоро јурити кроз срце драге планине најдужим тунелом у земљи. Како студентска носталгија чини своје, често ме пут наведе у Нови Сад. Иако је младост само једна и ми је сликамо најлепшим бојама, ово ипак није онај успавани град који ја памтим.
Српска Атина данас сија неким лепшим сјајем у односу на ту 2012. годину када сам заувек одјавио стан доброћудном газди и кренуо пут родног града. Колико се све променило најбоље видим када покушам да објасним данашњим клинцима како смо моје колеге и ја проводили те наше студентске дане.
Збуњеност на њиховим лицима, тотално одсуство разумевања и као финиш питање „Шта ти је студентска задруга?“.
Млади данас не разумеју зашто смо кум и ја истоварали брашно у локалној пекари и ко је нама уопште дао да селимо атлетске реквизите са Вошиног стадиона на Новосадски сајам. Њима није јасно да је тада просечна плата у Новом Саду била мање од 400 евра, што некима од њих данас представља месечни џепарац. Они данас када чују информацију да је просечна плата Новосађана преко 620 евра мисле да је то „сића“ и да нема шансе да раде за ту плату када заврше студије.
На сву срећу неће ни морати, моје колеге са факултета које данас раде у новосадским фирмама имају далеко већа примања и живе више него пристојно.
Многи ме позивају да се вратим за Нови Сад, да је лако пронаћи добар посао и живети у граду који пружа толико могућности. Око 30.000 људи је тражило посао у Новом Саду те 2012. године, док данас на тржишту рада има нешто више од 13.000 Новосађана, дакле више него дупло мање у односу на моје студентске дане.
Prednosti života u Novom Sadu: Tendencija nulte nezaposlenosti
Ово су подаци који говоре о великој промени на боље и о перспективи коју овај град пружа. Можда водим борбу са ветрењачама када објашњавам нешто млађима од себе све ове разлике и промене које је Нови Сад доживео од када се на његовом челу налази Милош Вучевић, али на крају ми буде јасно да су ове девојке и момци једноставно необавештени. Њих просто не занима да ли је неко проценио да Новосађани имају довољно новца за трошење у тржном центру величине „Променаде“, њима је важно да је она ту и да им је доступна.
Њима је сасвим нормално да им оба родитеља имају солидне плате и да породица живи пристојно. Они немају појма шта значи пљачкашка приватизација у режији странке којој су припадали Бојан Пајтић, Бора Новаковић и остала екипа која се сада разбежала у десетине странака и којекаквих покрета.
Млади не могу да замисле ситуацију да су им родитељи „губитници транзиције“ који месецима не примају плату, а они изгубљена генерација која посао мора да чека и по неколико година.
Управо овакву судбину смо моји вршњаци и ја имали током наших студентских дана, а чему је дошао крај након промене власти 2012. године. Можда због овога ја не могу да разумем оне момке који се представљају као студенти, који разбијају излоге по Детелинари и који су спремни да због тога плаћају прекршајне казне.
Тешко ми је да прихватим да постоје студенти који и задњи динар не чувају за изласке и друштво драгих колегиница. Вероватно се нису превише помучили за тај новац којим су спремни да плате искаљивање својих фрустрација према Српској напредној странци и њеној политици. Ја бих радо питао ове „студенте“, који су политички активисти Странке слободе и правде, да ли они знају шта људи мисле о њиховој странци и лидеру. Како би се осећали када би свако коме се гади политика Драгана Ђиласа и Маринике Тепић коју су спроводили током двехиљадитих година дохватио камен и кренуо на њихове страначке просторије.
Велико је питање да ли би нека остала читавог излога.
Вероватно су овај манир политичке борбе попримили од стратешког партнера Народне странке и њихових представника у Новом Саду, породице Новаковић. Само храбро каменом на излог у касним ноћним сатима, је изгледа нова политика новосадске опозиције. Истих оних људи који су успели да Српску Атину и Војводину, нашу житницу, доведу у ранг најнеразвијенијих делова Србије.
Срећа па су времена ликова који су уништавали развојне банке, развојне фондове и наше развојне шансе прошла и како стоје ствари тешко да ће се поново вратити. Некада смо волели Нови Сад због прелепих успомена на изласке, Штранд, баскет на Лиману, драге колеге и колегинице са факултета, а данас можемо да га волимо зато што свима пружа прилику да раде и зараде, да своју децу воде у бесплатне вртиће, а своје време проводе у прелепим кафићима, тржним центрима и парковима.
Волимо га зато што је центар информационих технологија у нашој земљи, али и зато што је препознат ван Србије, зато што је Европска престоница културе и Омладинска престоница Европе.
Због свега овога је важно да млади нараштаји знају да имају због чега да воле Нови Сад. Да постоје људи који сваки дан раде да он буде лепши, зеленији, са више прилика за успешну каријеру, са више места за провод и уживање, али и за културу, спорт и рекреацију. Они који су гушили његов развој у периоду док сам ја студирао нису успели да својом неспособношћу и лошим намерама оставе ожиљке на лицу Новог Сада које данас сија пуним сјајем.
Сва срећа па то више није онај град у ком деценијама није отворена ниједна фабрика и у ком сви велики аутономашки политичари нису били способни ни општу болницу да изграде.
Овај град може у прошлост да се врати само у мислима нас који га памтимо из неких тешких времена како би данас били још више поносни на оно што је постао.
Са нестрпљењем чекамо оно што је испред Новог Сада, јер овај град буди наду свима нама који га волимо да може да бити још бољи, вођен људима који су га тргли из сна у ком се налазио и довели то тачке у којој се сада налази. Нестрпљиво чекамо прве брзе возове који ће нас возити у Београд и назад, али и оне који ће нам приближити Будимпешту и Европску унију.
Ми из Срема се ипак највише радујемо најављеним новим мостовима на Дунаву и завршетку Фрушкогорског коридора, управо због тога сам био одушевљен када сам у повратку из Новог Сада видео рефлекторе на Иришком венцу, моћне машине и раднике који вредно раде и након 22 сата, на припремама за бушење тунела. За нас којима су неке разлике јасне и битне ово није само тунел, то је међа између Бориног и Милошевог Новог Сада.
Аутор текста: Бранко Јаковљевић, мастер економиста, сарадник Центра за друштвену стабилност
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
