Приликом своје посете Босни и Херцеговини и „Региону“, Габријел Ескобар, заменик помоћника државног секретара Стејт Департмента Сједињених Америчких Држава, задуженог за европска и евроазијска питања, „громогласно је пренео“ уверавања званичника Босне и Херцеговине да новог рата у овој држави неће бити.
Свакако, очување мира у овој нестабилној и нефункционалној балканској држави, која и опстаје захваљујући вољи, пре свих „политичког Запада“, требало би да буде приоритет у раду свих политичких структура и националних елита у Босни и Херцеговини.
У одређеној мери, „неутралне“ и „одавно изречене“ флоскуле о потреби „покретања дијалога“ и „решавању свих питања у оквиру институција система“ у Босни и Херцеговини, остале су „главне“ (макар јавно саопштене) поруке господина Ескобара, иначе искусног дипломате, који је свој професионални ангажман на западном Балкану, већ „имао“ и то у једном од најтурбулентнијих периода у историји „Региона“, односно у годинама након Дејтонског споразума.
Међутим, сасвим оправдано, стечен је утисак да се разлог „путовања искусног дипломате“ у Босну и Херцеговину налази у „намери америчке дипломатије да коначно дисциплинује, увек кочоперног Милорада Додика“, али и у подухвату, у коме би Ескобар покушао да „санира“ катастрофалне последице одлуке претходног високог представника за Босну и Херцеговину, Валентина Инцка у вези са наметањем тзв. „закона о забрани негирања геноцида“.
Напоменимо да се тај фамозни антизакон, као „клин“ уденуо у вечно крхке, а толико неопходне српско-бошњачке релације на западном Балкану.
Иначе, Ескобар је Додика упознао још 1998. године, приликом посете данашњег члана Председништва БиХ из реда српског народа, а ондашњег премијера Републике Српске (у његовом првом мандату), тадашњој шефици Стејт Департмента, Медлин Олбрајт. Дакле, познају се, још из времена када је Додик за „вашингтонске јастребове“ био „дашак ветра са Балкана“.
Наиме, пре посете Ескобара региону западног Балкана, 28. октобра, ове године, на питања неколицине конгресмена у Поткомитету за Европу, Евроазију, енергетику и животну средину, Комитета за спољне послове Представничког дома Конгреса САД, „из којих разлога Додик није санкционисан, због његових (наводних) сецесионистичких изјава“, дипломата је казао да Сједињене Државе, у договору са Европском Унијом, припремају „оштре политичке мере и санкције“ против „било којег субјекта који дестабилизује западни Балкан“. У току посете, па и после сусрета са чиниоцима и представницима политичког живота и система у Босни и Херцеговини, такође нисмо могли да уочимо одређену „персонализацију проблема“, у вези са политичком кризом у БиХ.
Међутим, након доласка у Црну Гору, Ескобар је ипак споменуо Додика у контексту евентуланих санкција, због политичког деловања овог српског политичара и државника.
Истовремено, уколико желимо да будемо објективни, не можемо да тврдимо да је Ескобар „појачао реторику против Додика или Републике Српске“. Та реторика „устаљеног наратива о дежурним кривцима“ у Босни и Херцеговини присутна је још од стварања Републике Српске, а у последњих неколико година Додик непрестано „трпи“ санкције од стране „политичког Запада“. Такође, неку значајно појачану реторику против Додика и Републике Српске не можемо да уочимо ни код представника Европске уније. Додуше, бриселска администрација више пажње посветила је посети Виктора Орбана званичној Бањалуци, него што је у протеклом периоду коментарисала политичке потезе Милорада Додика или Републике Српске.
Наравно, Ескобар и бриселска администрација задржали су познате ставове о Босни и Херцеговини за коју тврде да је „посматрају искључиво као мултиетничку, инклузивну и демократску земљу“. Да ли би ове позиције „политичког Запада“ требало да указују да је покренут процес модификације устава БиХ и Дејтонског уговора или да је тај процес, можда већ одмакао, те шта би поменуто модификовање требало да подразумева – никоме то није у потпуности јасно?!
Можда је ово тренутак да комплетан „босански пакет“, који је већ „отворен“, поставимо у одређени контекст.
Нема сумње да у политичком Сарајеву, тј. међу бошњачким политичким елитама (националистичким и грађанистичким), међу јуришницима југобеоградског грађанистичког „круга двојке“ (који ових дана обигравају по ћошковима улица српске престонице, јурцајући за илустрацијама генерала Ратка Младића на зидовима зграда), црногорским властодршцима, као и међу представницима политичког Загреба (и код левице и деснице), постоји консензус, према коме је политичку мапу западног Балкана потребно поново преуредити, али у складу са појединим принципима из злогласног устава СФРЈ од 1974. године.
Разуме се, према тим светоназорима, већи део тадашњих република и покрајина (које су данас постојеће и непостојеће државе), задржао би своју независност и то у чувеним авнојевским границама, а Република Србија била би „слабашна“, „уплашена“, „скучена“, „преткумановска“, коначно „цивилизована полудржава“, без идентитета, суверенитета, слободе и памети. Опет, разуме се, Република Српска била би збрисана, чак и из сећања Срба да су је стварали и имали.
Управо, „описана мапа западног Балкана“ представља „најузбудљивије снове“, Стјепана Месића и његових следбеника (не само у Хрватској), који се надају да је Бајден довољно „сенилан“ и „србомржњом затрован“ председник Сједињених Америчких Држава, те да њега у политици „покрећу емоције“.
Надају се да ће „нови талас, неке старе америчке политике“, коначно зауставити, а ако је могуће и уклонити Србе, посебно из Босне и Херцеговине. Па није се Месић узалуд хвалио двоструким фашистичко/антифашистичким лицем Хрватске, када је говорио да су „Хрвати у Другом светском рату победили два пута – онда када је створена Независна Држава Хрватска, али и када је победио партизански покрет, 1945. године“. Нада се и сад, да неко у Вашингтону има разумевања за потребе „конгломерата сарајевско-загребачких бранитеља против свега што је српско западно од Дрине“.
Уверен је да ће за такве идеје поново добити подршку, управо од оних са „политичког Запада“, који су у великој мери и стварали такве наративе и „потребе“… Међутим, сви они, заборавили су да ово није Србија, ни из 1974, нити из 1991, али ни из 2000. године. Није ни Америка, a нису ни српско-амерички односи….
(Наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
