Сведоци смо да се последњих година појавио читав талас псеудонаучника, познатих као аутохтонисти, односно новоромантичари, који су својим крајње проблематичним, неретко и небулозним тезама, унели праву забуну међу људе који нису историчари.
Перјанице оваквог некритичког сагледавања прошлости су најпознатији по идејама које се могу објединити под синтагму Срби народ најстарији. Друштвене мреже, нажалост, оваквим шарлатанима су дале крила да своје идеје врло агресивно пропагирају. Једна од најчешће нападаних (и оспораваних) личности од стране псеудоисторичара јесте и оснивач критичке српске историографије Иларион Руварац.
Иларион (рођ. Јован) Руварац рођен је 1. септембра 1832. у Сремској Митровици где и данас постоји његова родна кућа, једна типична, правилна војвођанска кућа, која је данас и споменик под заштитом државе.
Отац му је био поп Василије, мајка Јулијана, а сама породица је била врло бројна, интелектуална и блиска цркви. Његов брат Димитрије Руварац такође је био историчар. Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима, шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима а седми и осми у Бечу 1852. године, где му се и родила жеља да изучава српску прошлост.
Право је студирао у Бечу (у раздобљу 1852—1856) а потом је завршио и Богословију у Сремским Карловцима 1859. године. Замонашио се у Крушедолу 1861. године, а 1874. године постао је архимандрит манастира Гргетега. Ректор Карловачке богословије је постао 1875. године, а био је саветник и неколико карловачких патријараха.
Знао је латински, грчки и немачки језик, служио се и италијанским и мађарским језиком, а врхунац свог научног рада имао у периоду када је био професор на богословији у Карловцима, након 1872. године.
Кратко време је био и политички активан, са сабору Троједне краљевине у Загребу, а због сукоба са патријархом Германом Анђелићем од 1886. године је дефинитивно и за стално у манастиру Гргетег.
Архимандрит Иларион је манастир обновио, а његов млади пријатељ Урош Предић је тад и насликао иконостас у главној манастирској цркви.
Захваљујући још свом гимназијском професору Александру Стојачковићу развила му се љубав према историји и према српским средњовековним изворима. Својим самопрегорним научним радом и бројним чланцима постао је оснивач српске критичке историјске школе и велики је био противник тадашње традиционалне (некритичке, романтичарске) историографије, чији је најпознатији представник био Пантелија Срећковић.
Њих двојица су имали живу и жустру преписку и расправе, а на крају је тријумфовао критички правац у историографији, чији је Руварац био утемељитељ.
Прихватио је став оснивача модерне историјске науке Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онако како се заиста догодила, без било каквог улепшавања или посебно измишљања, чему је била склона романтичарска школа, и чему су и данас склони псеудоисторичари.
Иларион Руварац, како је речено, добро је знао језике извора, као и најважније језике литературе онога времена. Јасно је разликовао историјске изворе од литературе, и понајвише се упуштао у изучавање битних тема средњовековне српске историје.
Писао је прву озбиљну биографију кнеза Лазара (о 500 година Косовске битке), а бавио се и питањима из црквене историје, а занимале су га и историја Босне, Црне Горе те прошлост Срба у Угарској. Својим научним радом је обухватио све српске земље и све просторе на којима су Срби живели и имали значајно место.
У центру његовог научног опуса била је хеуристика, односно критичко проучавање извора, те решавање историографских проблема и контроверзи. Иако је његова методологија без сумње имала мањкавости, посебно са савремене тачке гледишта када је историјска наука узнапредовала, Иларион Руварац је поставио темељ научног проучавања историја у Срба.
Умро је у манастиру Гргетег 8. августа 1805. године, а на манастирском гробљу му је и споменик.
Иларион Руварац је био члан Српске краљевске академије у Београду, Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Књижевног одељења Матице српске, те патроната велике српске гимназије у Карловцима и носилац Ордена Светог Саве.
Аутор: Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде.
Boris Stojkovski: Mađarska revolucija 1956 – pogled 65 godina kasnije
Преузмите андроид апликацију.
