Карловачка митрополија била је највжанија институција Срба у Хабзбуршкој монархији. То је несумњиво и прва и последња реченица када је у питању размишљање и истраживање ове кључне теме. Срби у Хабзбуршкој монархији имали су у Карловачкој митрополији ослонац идентитета и духовности. Више од два века митрополија је била срж духовног и политичког окупљања свих Срба у Монархији од Беча и Пеште до Карловаца и Новог Сада.
Основана 1708, као Крушедолска митрополија, врло брзо проналази своје место у Сремским Карловцима и намеће се као најважнији фактор очувања Српских привилегија. У канонском и духовном јединству са Пећком патријаршијом чувала је традиције светосавља и српског средњег века, који ће баш под окриљем Митрополије одиграти важну улогу у формирању модерне српске нације.
Веза са Пећком патријаршијом била је суштинска.
Карловачки митрополити помагали су Патријаршију и Високе Дечане, а у црквама Митрополије постојале су Пећке кутије за сабирање помоћи за средиште српске духовности у Пећи. Та нераскидива веза дала је значајно обележје деловању Митрополије све до укидања Патријаршије 1766.
Од тог момента Карловачка митрополија управо од других православних цркава бива препозната као једна од наследница Пећке патријаршије. Српска црква имала је нова средишта духовности и остајала и даље кључни фактор и знамење српског идентитета од Цариграда до Беча.
У том смислу додајемо да је црногорски митрополит Петар I Петровић Његош- Св. Петар Цетињски хиротонисан од стране митрополита карловачког Мосјија Путника у Карловцима 1784. Потврђено јединство светосавља није никада нарушавано.
Срби у Монархији током значајног дела 18. века су се борили да подизањем храмова и зидањем манастира, на најбољи могући начин покажу славу своје најважније институције. Знајући колико је верско питање било важно у Монархији Хабзбурга, ова чињеница говори о високој свести наших предака који су схватали време у коме су живели.
Није било игнорисања државе у којој се живело. Постајало је јасно да управо обнова српске идеје може допринети јачању и ослобођењу Србије. Митрополија је била прави пример за то. Под њеним окриљем стваране су идеје о ослобођењу српске државе, обнови Српског царства.
Српски средњи век оживљава у Митрополији- уздижу се редом култови Светородне династије Сремских Бранковића, Светог Саве и Светог Симеона, Мученика цара Уроша Немањића и Косовског мученика Лазара Хребељановића.
Пренос моштију Цара Уроша у Јазак и Кнеза Лазара у Врдник допринели су јачању снаге Митрополије. Страдање манастира Крушедола и његово рушење (паљење) од Османлија 1716, даје снагу духовног окупљања око култа Мајке Ангелине и Светих Бранковића.
Митрополија је и у световним пословима, где је кључно представљала Србе пред дворским институцијама, имала задатак од кога није никада одступала. Одбрана и унапређење српских привилегија. И поред небројено покушаја да се Привилегије укину, занемаре, игноришу, увек се налазило начина да се у законским оквирима пронађе решење и заштите српске институције.
Почиње изградња српских елита у Монархији. Јачање елита, довело је до уздизања српске идеје. Познавањем система функционисања Монархије, Срби су постепено усвајали сазнања, учили и јачали посебно у дугом времену борбе са мађарским елитама Угарског сабора.
Два века митрополија је адреса којој се обраћају Хабзбуршки владари, Угарски сабор и угарска Влада, за све кључне световне и духовне послове Срба у Монархији. Тешко бреме у често тешким временима. Симбол српске духовности, идентита и културе. Најважнија институција Срба у Хабзбуршкој монархији…
(Наставиће се)
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
